Usijana temperatura Bliskog Istoka

Arapsko proleće, revolucionarni talas, zapljusnuo je zemlje Bliskog Istoka i severa Afrike. Libija, Egipat, Sirija, Irak... 2010. godina postala je vreme narastajuće protestne aktivnosti za bliskoistočne zemlje.

Očekujući promene u sistemu vlasti vladajućih režima, ljudi su se ponadali da će dobiti blaga demokratije. Ali, nažalost, transformacija političkih režima Bliskog Istoka nije donela očekivani rezultat. Socijalno-ekonomska kriza i procvat korupcije bili su glavni rezultati arapskog proleća, kaže ekspert Instituta za Bliski Istok Sergej Serjogičev.

- Nema nikakvog pozitivnog rezultata. Krv, krv i krv. Ljudi neće izvesti nikakve zaključke iz toga, neće shvatiti da demokratija ne može da se gradi kalašljikovima. Postepeno se smiruje protestni potencijal. Sa jedne strane to je dobor, ali sa druge on je odneo sve što je mogao da odnese za sobom u tim zemljama. Naravno, neke vatrene demokrate mogu da zabeleže sebi u uspeh arapskog proleća pad režima Mubaraka, Gadafija. To je s jedne strane tačno. Ali ako se pogleda kompleksno, videćemo da život običnog čoveka ne samo da se nije poboljšao, već se i pogoršao. I više su počeli da ginu obični ljudi, isti oni koji su se radovali padu režima. Sada ih ubijaju oni koga su podržavali u borbi protiv ovih režima. Pola Sirije je u ruševinama. U Iraku se gradi radikalna islamska država, u Libiji srednjovekovna feudalna anarhija. Stabilnost i mir arapsko proleće nije donelo, ekonomski proboj takođe nije usledio. Diktatore su svrgli samo kako bi otvorili put na vlast novim diktatorima.

Postavljajući vektor razvoja, Zapad je iz nekog razloga zaboravio da su svoju demokratiju oni gradili vekovima. Posebnu pažnju treba pokloniti intervenciji SAD. Oružje za masovno uništenje je postalo izgovor za početak rata u Iraku, iza kojeg su usledili Libija i Sirija. Rezultat arapske revolucije je postala anarhija koju su izazvale SAD, kaže politički komentator, rukovodilac Udruženja prijateljstva i poslovne saradnje sa arapskim zemljama Vjačeslav Matuzov:

- Arapsko proleće u praksi je pokušaj da se raščisti poligon u regionu za rešavanje američkih geopolitičkih ciljeva. To je očigledno. Vidimo u kakvom se stanju nalazi Libija, koju tri godine razdiru unutrašnje razmirice. Ono na šta je Rusija upozoravala od samog početka — plemenske protivrečnosti. To je anarhija stvorena američkom agresijom, rezultat arapske revolucije. Vidimo situaciju u Siriji, gde su Amerikanci formirali široki front terorističkih organizacija. Pretnje iz Iraka. Sve to govori da arapsko proleće nije bilo proizvod demokratizacije društva, već proizvod raspada država, prekrajanja državnih granica u skladu sa onim planovima koje su smišljali američki neokonzervativci za vreme Džordža Buša mlađeg.

Treba istaći da je arapsko proleće ojačalo ulogu radikalnog islama. Sada malo ko poriče da šitsko-sunitski sukob stiče izraziti geopolitički aspekt. A Zapad se nada da će zadržati kontrolu nad radikalnim islamistima. Samo da li će uspeti?

Diana Goršečnikova,