Prvi svetski rat i SAD

U julu-avgustu 1918. godine održana je najveća bitka između nemačkih i anglo-franko-američkih trupa u blizini francuske reke Marne. to je bila poslednja velika ofanziva nemačke vojske u Prvom svetskom ratu koja je završena neuspehom, što je bilo uvod u konačni poraz Nemačke. SAD su stupile u aktivna borbena dejstva kasnije od svojih saveznika, mada su izvukle iz rata najviše koristi.

Početkom 20. veka SAD su pretekle čitav svet po industrijskoj proizvodnji, postavši vodeća industrijalna sila. Do 1913. godine one su proizvodile više gvožđa, počele da vade više uglja od Engleske, Nemačke i Francuske zajedno. Ipak godinu dana kasnije američku ekonomiju je pogodila kriza. Proizvodnja je pala na polovinu. Prvi svetski rat koji je započeo omogućio je da se naglo uveća ekonomska aktivnost, između ostalog na račun saradnje sa zemljama Antante, koje su osećale ogromne teškoće. Na primer, SAD su isporučivale u Evropu eksplozivne i hemijske supstance. Bitke na evropskim poljima naglo su bogatile SAD.

Pri tome SAD nisu žurile da stupe u rat, birale su, kako je govorio predsednik Vilson, ulogu „moralnog sudije“. Ipak kako se približavao rasplet, Vašington je počeo da se brine da do trenutka sklapanja mira njih neće pozvati na pri pobednika. I 1917. godine vlada je donela odluku, tim pre što su na to podsticali antiamerički pozivi i dejstva Nemačke. 85 hiljada Amerikanaca je učestvovalo u bici na Marni, polovina je poginula. To je bilo najveći gubitak SAD u Prvom svetskom ratu. U celini gubici Amerike nisu premašili 55 hiljada ljudi. Komentariše vojni istoričar Andrej Malov:

- SAD su prilično dugo trgovale sa svim zaraćenim stranama. One su dobijale dividende, unapređivale industriju, smanjile nezaposlenost. I stupile u rat kao aktivna armija u trenutku kada je sve bilo rešeno i ostalo je samo da se deli kolač. To da će Nemačka i njeni saveznici pretrpeti poraz, bilo je jasno. Pitanje je bilo da se stigne na podelu. I SAD su stigle.

Posle završetka rata Amerikance su primile s pravom jednog od pobednika najživlje i najzainteresovanije učešće u novom uređenju sveta. U posleratnoj poruci Vudroa Vilsona čule su se reči o formiranju Lige nacije, oslobođenju Belgije, povratku Elzasa i Lotaringije Francuskoj, osiguranju Srbiji izlaska na more, obnovi Poljske.

Ekonomska politika SAD u vreme vojnih dejstava omogućila je da se u ovoj zemlji koncentriše 40% svetskih rezervi zlata, a ukupna zaduženost stranih država pred Amerikom dostigla je skoro 12 milijardi dolara – sumu kolosalnu za to vreme. Planovi Vilsona i njegovih naslednika do danas su na umu vašingtonskih stratega, smatra magistar istorije Sergej Buranok:

- Mnoge savremene pristalice geopolitičkih teorija, takozvani neokonzervativci, vide u Vilsonovim idejama izvore svoje spoljnopolitičke ideologije: SAD kao obrazac demokratije treba da obučavaju druge narode toj demokratiji.

Posle prvog svetskog rata najveće zemlje Evrope postale su dužnici SAD dve generacije unapred. Odmah posle završetka rata američki turisti, koristeći ogromnu razliku kursa valuta, punili su bogate hotele najvećih gradova Starog Sveta. A mladi evropljani su u međuvremenu počeli da imitiraju Amerikance i njihov način života, ispunjen plodovima tehničkog progresa, sjajem i reklamom.

Tako su SAD postale ne samo kreditori Evrope, već i kreatori mode i raspoloženja. to je omogućilo 29. predsedniku SAD Vorenu Hardingu koji je smenio Vilsona da izjavi: Amerikanci su učinili više za razvoj čovečanstva za vek i po nego svi narodi zajedno u čitavoj njihovoj istoriji. Tako da odgovore na pitanja o totalnoj zavisnosti aktuelne EU od SAD treba tražiti u istoriji.