Evropi je vreme da ispravi američke greške, kako ne bi izgubila Rusiju

Uvek sam smatrao i nastaviću da smatram da je SAD velika demokratska liberalna država i neki elementi američkog načina života i američkih vrednosti mogu da budu primer za nas, evropljane. Takođe sam ubeđen da u svojoj spoljnoj politici SAD, kao i bilo koja druga dražva, rukovode se ne nerazumnim altruizmom, već sasvim prirodnom željom da očuvaju, a po mogućnosti i da povećaju nivo blagostanja svojih građana.

Bio sam poslanik Italijanskog paralmenta tokom tri saziva i stalno, i ne samo u tom periodu, bavio sam se pitanjima spoljne politike. Kao i većina od nas, sa bolom i negodovanjem primio sam verolomni teroristički akt 11. septembra i odobrio rat koji je Vašington započeo protiv avganistanskih talibana. Ipak, primoran sam da konstatujem da su naši saveznici i prijatelji dopustili čitav niz grešaka, u najmanju ruku počev od tog momenta i kasnije.

Ogromna strateška greška bio je rat u Iraku, što je obezbedilo zapadnu granicu Irana, koji teži ka ekspanziji u pravcu Sredozemnom mora, od pritiska njegovog zakletog neprijatelja. Naravno, nisam osećao nikakve simpatije prema Sadamu Huseinu, ali još pre početka rata na stranicama međunarodne verzije jednog američkog izdanja pisao sam da će svrgavanje Huseina dovesti do opasnog vakuuma vlasti ili da će tražiti dugotrajni boravak velikog broja američkih trupa. Kako se ne bismo sećali tužnih momenata, neću da govorim o greškama u operativnom pogledu i o nesposobnosti na saučešće činovnika američke vlade i lica upućenih u Irak u cilju obnove zemlje.

Ali u Iraku ove greške nisu završene. Kako su pokazali događaji, iste greške su bile učinjene u Siriji, Egiptu, Libiji (uz doprinos Sarkozija, sa njegovim kompleksom više vrednosti). A sada se one čine u Ukrajini, dovodeći do krajnje opasne situacije.

Dobro mi je poznato da iz razloka krajnje uskog vidokruga, nostalgije, a delimično i fanatizma, kako među političarima, tako i među običnim američkim građanima još je mnogo onih koji smatraju da je u interesima SAD da sprovodi politiku «odvraćanja» Rusije. Takođe znam da Poljaci i građani zemalja Baltika pate od atavizma straha od ruske ekspanzije. O «humanitarnom» licemerju Šveđana koji se ispoljava s vremena na vreme neću ni govoriti. Ipak, smatram da pripisivati Rusiji u suštini nepostojeću nameru da obnovi Sovjetski Savez znači dopustiti u ocenama tragičnu grešku. Razume se, Rusi imaju takođe svoje sopstvene nacionalne interese, i sasvim je prirodno da posle kršenja od strane Zapada obećanja datog Gorbačovu da se NATO neće širiti na Istok, Moskva ozbiljno sumnja u prave namere Zapada i ne želi da ima na svojim granicama neprijateljske joj države ili države koje će imati sa njom vojnu konfrontaciju.

Čitav zapadni svet ne može i ne treba da bude zainteresovan za izolaciju Rusije. Naprotiv, u perspektivi aktualnog veka ovu riznicu prirodnih resursa, kulturno blisku Evropi, treba razmatrati kao jednog od naših osnovnih političkih i ekonomskih saveznika. Rusija ima ogromne perspektive razvoja, i kako bi osigurao taj razvoj, Kremlj je uvek gledao na Zapad. Pored toga, zemlja koja bi ubuduće mogla da ugrožava naše pozicije nalazi se daleko na Istoku, i upravo na nju, uzimajući u obzir razmere svog državnog duga, SAD treba da koncentrišu pažnju.

SAD prave grešku, ali ono što nikako ne mogu da shvatim, i što izaziva u meni sve veće negodovanje, to je odnos evropljana, koji kao mazohisti deluju na štetu sopstvenim interesima bliske i srednjoročnije budućnosti.

Tvrde da je pravi prijatelj onaj koji ti govori istinu, ma kakva bila, i čini sve da ti pomogne da ispraviš grešku. Bio je momenat kada su Nemačka, Italija i Francuska pokušavale da to učine, ali one su danas stale u opšti niz.

I neka mi ne kažu da je na Majdanu ukrajinski narod glasao za demokratiju. Sada je svima jasno kako je sasvim pravedno nezadovoljstvo ljudi podgravano finansijskom i «organizacionom» pomoći nekih zapadnih država. I ne treba optuživati Rusiju za to što ona pomaže oružjem i ljudima ustanicima na jugoistoku Ukrajine. Zar to isto ne čine u Kijevu SAD i neki njihovi saveznici?

Najstrašnije je to što vlade onih evropskih zemalja koje su izvršile pritisak u cilju sklapnja sporazuma između EU i Ukrajine, uopšte ne razmišljaju kakvu političku, a što je najvažnije ekonomsku cenu platiće za to evropski poreski obveznici. Mi držimo za grlo Grke i Portugalce, prinudivši ih da se pomire sa teškoćama i neverovatnim nivoom nezaposlenosti, i pri tome spremni smo da trošimo desetine milijardi evra kako bismo finansirali zemlju sa 50 miliona stanovnika, čija ekonomija više od 50% zavisi od ruske.

Svestan sam koliko je važno izbeći unutrašnji raskol Evropske Unije i ubeđen sam da članstvo u zapadnoj zajednici treba da ostane naš strateški izbor.

Ali sve ima granice! Ako SAD čine grešku za greškom, podvrgavajući riziku svoj položaj vodeće svetske sile, ako nam ne pođe za rukom da ih ubedimo u suprotno, hajde u krajnjoj liniji da ne srljamo u provaliju sa njima. Od toga neće biti bolje ni nama, ni njima.

Kao građanin, političar i bivši poslavnik Italijanskog parlamenta, zahtevam da naša vlada, po mogućnosti zajedno sa onima u Evropi koji još imaju očuvan zdrav razum, izjavi da ne prihvata politiku koja vodi do razaranja naših dobrih odnosa sa ruskim susedom.

Naš Ministar inostranih poslova Mogerini nesumnjivo čini dosta i mi možemo samo da joj zahvalimo na razumnosti i naporima u pogledu posredništva. Ipak, nažalost, krivicom italijanskih i evropskih novinara koji musle usko i licemerno su dobronamerni, javno mnjenje ne zna istinu o onome što se dešava. I mada u tim uslovima ministru postaje svet eže da deluje, iskreno se nadam u to da ako se ne pojave neke alterantive, MIP i vlada u celini naći će u sebi hrabrosti da se ograde od ove razorne politike koja nanosi štetu svima nama i našoj ekonomiji.

Dario Rivolta,