Šta Rusija želi da postigne sankcijama

Konflikt Zapada i RF zbog Ukrajine zašao je predaleko, on se ne može zaustaviti jednostavnim odlukama. Došlo je vreme da se traže komplikovane.

Rat sankcijama između Zapada i Rusije prestao je da bude jednostrani. Moskva je ispalila prve uzvratne „rafale“ i transparentno aludirala da je spremna da nastavi u istom duhu. Biblijski princip „ko te udari po desnom obrazu, podmetni mu levi“ nije previše primenjiv u međudržavnim odnosima. Zato sve što se dešava može se nazvati logičnim, očekivanim i čak neizbežnim.

Ali ova logičnost i neizbežnost dešavanja ne čine ih manje žalosnim. Kažu da granate ne padaju dva puta u istu jamu. Nije valjda? Avgust 1914. godine. Evropa neočekivano po sebe našla se u stanju totalnog rata. Avgust 2014. godine. Evropa neočekivano po sebe ponovo se našla u stanju rata – istina, samo ekonomskog.

Slažem se da su ekonomski rat i rat u pravom smislu reči dve različite stvari. Ali ova dva tipa rata razlikuju se samo po stepenu destruktivnosti.

Ruski ministarski kabinet uverava: embargo na uvoz hrane iz zemalja koje su uvele sankcije protiv RF našoj ekonomiji i našim potrošačima će samo ići na ruku. Spreman sam da dam našoj vladi vremenski ograničeni kredit poverenja po tom pitanju. A već sa tezom da se Rusija previše navukla na „iglu“ uvozne hrane, slažem se sto posto. Ali to ne menja glavno. Razmena sankcionih udara uzajamno je štetna i uzajamno kontraproduktivna.Takva razmena udara unosi veliki element haosa u uspostavljene mehanizme ekonomskih veza. Ona kvari odnose među narodima, čini život običnih ljudi manje komfornim i manje predvidivim.

Zato ne želim da „veliki rat sankcijama 2014. godine“ traje isto toliko koliko onaj totalni rat koji je započeo 1914. godine. Mi – sve strane aktuelnog konflikta – treba da izvučemo pouke iz grešaka prošlosti. Ne treba da stajemo dva puta na iste grabulje. Svi odlično shvatamo: pre ili kasnije aktualni sukob između RF i Zapada će se završiti kompromisom. Zašto da se nastavlja proces koji ne pruža zadovoljstvo ni jednom od njegovih učesnika? Zašto da se odlaže kompromis za sutra ili prekosutra ako može da se postigne danas?

Sumnjam da će se sa ovom tezom saglasiti većina političkih faktor au RF i EU, čak i pojedini politički faktori u Vašingtonu. Ali nadalje sve se upire u „sitnice“ koje u stvari uopšte nisu sitnice – uslove ovog kompromisa. Ljudska priroda je takva da svaka od strana u konfliktu očekuje kompromis pre svega pod svojim uslovima. A to u slučaju dijametralne suprotnosti pozicija odugovlači psotizanje dogovora – ponekad za dug period, ponekad do u beskraj.

Rusija se ne predaje. Mi smo navikli na lišavanja i teškoće. Mi smo navikli na samopožrtvovanje u ime one stvari koju smatramo pravednom. Mislim da se neće predati ni Zapad. Ranije SAD i Zapadna Evropa već su vodili jednu rundu hladnog rata s našom zemljom. I ne treba da se varamo: ako drugih varijanti ne bude, Zapad će otovrenih učiju krenuti u drugu rundu.

Na čemu tada zasnivam svoj optimizam? Na zdravom razumu. Na neželji da se ponove prošle greške i propusti. Na osećaju samoočuvanja. Na tome da visoki moralni principi koje ponavici deklarišu zapadni političari bar za neke od njih nisu puste reči.

Evropa treba da pokuša da shvati – upravo da shvati, a ne da prihvati – logiku ruskog stava. Do danas EU je kategoriči odbijala to da učini. Evropski političari nisu čak ni probali da napuste predrasude i da nepristrasno analiziraju uzroke neviđeno teške političke krize u Ukrajini. Ozbiljna analiza bila je zamenjena slepim praćenjem američkog stava.

To je dovelo do situacije koja je potpuno nenormalna čak ne s političke, već sa moralne tačke gledišta. U samom centru Evrope armija savremene države, ne računajući žrtve među civilima, sprovodi potpuno besmislenu – ma pod kakvim uglom da se pogleda – masovnu vojnu operaciju protiv sopstvenih građana.

Reći ćete: nešto slično bilo je u toku građanskog rata u Jugoslaviji krajem 20. veka. Da, bilo je. Ali tada za tok tragičnih događaja znao je skoro svako u Evropi. Danas to nije tako. Civilne Donbasa nemilosrdno ubijaju. A običnim stanovnicima Evrope za to skoro ništa nije poznato. I njihova štampa, i političari, trude se da „ne stavljaju na tome akcenat“. Da li takvo stanje odgovara evropskim idealima? Sumnjam. To je izrugivanje evropskim idealima, njihovo potpuno ignorisanje, njihova potpuna suprotnost. Takva situacija je nepodnošnjiva. Takva situacija treba da bude ispravljena – i to da je isprave sami evropski političari. Kada činiš alarmantnu nepravdu i to te ništa ne košta, jedna je stvar. Kada činiš alarmantnu nepravdu i ozbiljno za to plaćaš, sasvim druga. Da li će se opravdati ove moje nade? Nemam predstavu. Postojanje potencijalnog izlaska iz ćorsokaka ne znači da će ovaj izlaz obavezno biti iskorišten. Sasvim je verovatna i suprotna varijanta – izlaz će na neko vreme biti „zatrpan“, kamufliran i čak zaboravljen.

Žestoki ruski odgovor na zapadne sankcije potencijalni je izvor mnoštva problema. Ali on je i potencijalni izvor mnoštva pozitivnih rešenja i pomaka. Konflikt Zapada i RF zbog Ukrajine je zašao predaleko. Ovaj konflikt već ne može da se zaustavi uz pomoć prostih rešenja. Došlo je vreme da se traže komplikovana.

Mihail Ristovski,

Čitajte više na Ukrajina i Novorusija iz minuta u minut