Iza rata u Ukrajini stoje moćne snage koje upravljaju i Obamom i Porošenkom

Minsk je prelep tokom cele godine. Leti je posebno lep – utonuo u more zelenila, sa širokim ulicama i veličanstvenim zdanjima svog centra i neboderima različitih boja u novim delovima grada. A sve pod nebom plavim poput očiju beloruskih devojaka.
        
Grad leži na raskrsnici drevnih trgovačkih puteva. Nije slučajno što njegovo ime potiče od starinske reči „Menesk”, koja znači mesto gde se sklapaju poslovi i gde se trguje.
        
Minsk je središnja tačka slovenskog sveta – leži između ruskog Istoka, poljskog i češkog Zapada i ukrajinskog Juga. Gde je još trebalo da se okupe lideri Slovena čiji svet se sada nalazi pred opasnošću raspada?
        
Oko Minskog susreta lidera Carinske unije, predstavnika EU i Ukrajine bilo je mnogo spekulacija, pa i otvorenih podmetanja. Primera radi, uoči samita se na ukrajinskim sajtovima pojavila „senzacionalna novost” da Porošenko u Minsk neće ni putovati. Optimisti su očekivali senzacije drugog tipa: zbog nedavnih uspeha zaštitnika Donjecke Republike koji su naneli poraze jedinicama kijevskog režima na jugu i probili se prema Azovskom moru, postojala je nada da će Putin sa ukrajinskim predsednikom razgovarati sa pozicija sile.
        
Međutim, na iznenađenje mnogih, ruski lider sa Porošenkom uopšte nije razmatrao pitanja rata i mira. Njegova izjava da se situacija „ne može razrešiti daljom eskalacijom scenarija sa upotrebom sile, a bez uzimanja u obzir nasušnih interesa jugoistočnih regiona i mirovnog dijaloga sa njihovim predstavnicima” – to je sve što su od Putina čuli učesnici samita povodom najakutnijeg problema evropske politike.
        
Predsednik Rusije je uglavnom govorio o ekonomiji – to je, s jedne strane, bilo logično s obzirom da se radilo o susretu lidera Carinske unije, što je u dobroj meri podrazumevalo diskusiju o pitanjima trgovine. Razgovor o tome nije baš bio prijatan jer je Belorusija bila prilično oštro kritikovana zbog reeksporta proizvoda iz EU koji su se našli pod udarom ruskih sankcija.
        
Neki posmatrači su čak primetili da su predstavnici Evropske Unije i Petar Porošenko – uprkos tome što je oficijelni naziv samita bio „Carinska unija-Ukrajina-EU” – sedeli i čekali dok se lideri Carinske unije umore od razmatranja svojih unutrašnjih problema”.
        
Sam Porošenko je neposredno pred početak samita izjavio bukvalno sledeće: „U Minsku se rešava sudbina Evrope i sveta”. A ispostavilo se da su rešavana sasvim druga pitanja – na primer, problem „švercovanih” poljskih jabuka. A o glavnom – o ratu u Donbasu koji odnosi stotine života – sa Porošenkom niko nije ni razgovarao. Uprkos tome što su mogućnosti za to bile:u okvirima samita došlo je do susreta ruskog i ukrajinskog predsednika, prvog – ako se izuzme kratki formalni susret u Normandiji.
        
Čudno, ali samo na prvi pogled. Realno, razgovarati sa Porošenkom o prekidu ratnih dejstava na jugoistoku bilo je gotovo besmisleno.
        
U Kijevu je 24. avgusta boravila Angela Merkel. Zvanični cilj njene posete bila je upravo priprema za samit u Minsku, čak je bilo očevidno da je gospođa kancelarka u Kijev došla sa konkretnim predlozima. Konkretnije, ocrtala je granice ustupaka na koje je EU spremna da bi se sprečila dalja eskalacija ukrajinskog konflikta.
       
Da su ustupci bili prilično ozbiljni – može se zaključiti po histeričnoj reakciji naših domaćih liberala. Veoma je simptomatičan talas koji se u odgovarajućim medija podigao nakon što je radio „Eho Moskve” objavio tekst Andreja Ilarionova „Pakt Putin-Merkel”.
       
Po mišljenju Ilarionova „pakt”, kojim Rusija i Nemačka bukvalno „kažnjavaju” Porošenka, sadrži:
       
 - Obostrani bezuslovni prekid vatre.
       
 - Određivanje novog unutarpolitičkog ustrojstva Ukrajine, ali ne od strane Ukrajine – nego Rusije i Nemačke, pri čemu bi istočnim oblastima Ukrajine bio dat posebni status, što bi značilo stvaranje „ukrajinskog Pridnjestrovlja”

- Odustajanje Ukrajine ne samo od ulaska u NATO nego i od bilo kakvog približavanja sa NATO.
       
 - Odustajanje Ukrajine od ulaska u Evropsku uniju.
       
 - Rešavanje gasnih pitanja na zadovoljstvo i Gasproma i Nemačke.
        
- Obezbeđivanje pomoći od pola milijarde evra za obnovu ratom razorenog Jugoistoka.
        
Treba imati u vidu sledeće. Andrej Ilarionov, koji je ranije bio savetnik Vladimira Putina za ekonomsku politiku, sada je vodeći naučni saradnik Instituta Katona (SAD). Mada je sam taj institut poznat kao vodeći libertarijanski think-tank, politički pogledi Ilarionova veoma su daleki od libertarijanstva.
        
On već poduže u svojim tekstovima i nastupima čini javnom ne samo poziciju famoznog „vašingtonskog CK”, nego i poglede krajnjeg desnog krila američkog establišmenta. Zato, ako Ilarionov odbacuje veoma razumni i uravnoteženi plan za rešavanje ukrajinskog konflikta to samo znači da je takav scenarij kategorički neprihvatljiv za pomenuto krajnje desno krilo.
        
Interesantno je da je gospođa bundeskancelarka posle povratka iz Kijeva – u intervju nemačkom TV kanalu ARD – izgovorila nekoliko zanimljivih stvari. Recimo, podvukla je da pitanje ulaska Ukrajine u NATO „nije na dnevnom redu i da će prisustvo Petra Porošenka samitu alijanse u Velsu (u septembru) biti „deo saradnje između NATO i Ukrajine, ali ne članstva”.
        
Još je zanimljivije što je – govoreći o problemima u odnosima Ukrajine sa Carinskom unijom nakon što je Kijev potpisao sporazum o asocijaciji sa Evropskom unijom – Merkelova izjavila da dozvoljava mogućnost članstva Ukrajine u Evroazijskom ekonomskom savezu, ali ne u Carinskoj uniji.
        
Razlika je u tome što sporazum o slobodnoj trgovini sa EU zabranjuje Ukrajini da ulazi u druge trgovinske saveze, ali ne i stupanje u političke alijanse kakva će biti Evroazijski savez.
       
„Ako Ukrajina postane član nekog alternativnog integracionog modela samo u političkoj ravni – to, teoretski, ne mora da bude problem” – dodala je gospođa bundeskancelar.
        
Pozicija Nemačke – lokomotive i lidera EU – u ovom pitanju izgleda više nego gipkom. Berlinu apsolutno nije potrebno novo žarište napetosti u samom centru Evrope. 
        
Još pre početka rata u Donbasu, pisao sam da je za razrešenje ukrajinske krize potrebna saradnja Moskve i Berlina. Međutim, napore Nemačke da se mirno reši konflikt na jugoistoku – uspešno su blokirali oni igrači koji su na rat u Donbasu gledali kao na preduslov za kompleksno slabljenje Rusije.
         Ti igrači su uložili velike napore da osujete moguću vezu između Moskve i Berlina.
        
Prema nezvaničnim informacijama, za vreme finala Svetskog fudbalskog prvenstva u Brazilu, predsednik Rusije i kancelar Nemačke bili su se dogovorili o zajedničkim dejstvima  za realizaciju mirovnog procesa u Ukrajini, sve do upotrebe rusko-nemačkih mirovnih snaga.
        
Međutim, posle svega nekoliko dana bio je oboren (najverovatnije je to izvela ukrajinska ratna avijacija) malezijski Boing...
        
Mirnom rešenju za Ukrajinu suprotstavljaju se moćne snage koje raspolažu kolosalnim resursima. Pogrešno bi bilo svoditi ih samo na vašingtonsku administraciju: uz sve njegove nedostatke, Obama ipak nije „jastreb”.
        
Iza oficijelne fasade ukrajinske politike SAD – naziru se mutne, ali mnogo mračnije senke: globalne finansijske mreže, čiji predstavnici u Ukrajini su likovi kakav je gubernator Dnjepropetrovske oblasti Igor Kolomojski. Upravo oni su gospodari iz senke formalnog ukrajinskog lidera.
        
Iako se pravi da nastupa samostalno, Porošenko zapravo sledi njihove preporuke i do kraja je zavisna figura u pregovorima između Ukrajine, EU i Rusije.
        
Zato – kada god preporuke gospodara iz senke dolaze u suprotnost sa pozicijom evropskim partnera – ukrajinski predsednik redovno staje na stranu prvih.
        
Upravo zato je Porošenko odbacio predloge Merkelove za rešavanje situacije na Jugoistoku.
        
Njegovim gazdama nisu potrebni nikakvi kompromisi, njima je potreban rat. Zato ukrajinski predsednik i nije dolazio u Minsk da se dogovara o miru.
        
Zato niko sa njim o tome nije ni razgovarao. Sa marionetama se ne vode pregovori.
        
Lutka može otvarati usta i izgovarati „mama”, ali uzaludno je od nje očekivati smislen govor i rešenje. Mora se razgovarati sa lutkarima.
        
A za to je neophodno: dočekati da ih razvoj događaja istera iz senke.

Autor: Kiril Benediktov, pisac i politikolog