Epoha separatizma: Vreme da se baca kamenje

Vreme ujedinjavanja razjedinjenih zemalja u imperije je prošlo. Danas je druga moda: moda separatizma. Sve više regiona i autonomija izjavljuje da ima pravo na državnost i samostalno egzistiranje. Svako ima svoje razloge. Neko se umorio od politike centralne vlasti, neko želi da proba da živi odvojeno na osnovu svojih nacionalnih, religioznih i kulturnih osobenosti, a nekoga na odvajanje podstiču spoljne snage.

Najegzotičniji slučaj separatizma u drugoj polovini 20. veka postala je pojava takozvane Kneževine Silend – virtualne države koju je proglasio penzionisani britanski major Bejts. Ona se nalazila na teritoriji platforme u Severnom moru, nekoliko kilometara od obale Ujedinjenog Kraljevstva. Njegov osnivač je proglasio sebe za monarha, a svoju porodicu za dinastiju. Sledbenici Bejtsa su napisali ustav, smislili zastavu i grb. Pokušaji Britanije da povrati kontrolu nad tom kvazi-državom nisu urodili plodom – vlasti jednostavno nisu htele da prolivaju krv. Zatim se na Silendu desio puč, posle kojeg je država bila prodata.

Ova priča nekome može da se učini komičnom, ali u izvesnom smislu ona je probila put ozbiljnijim događajima. Po čitavom svetu počela je da jača takva pojava kao što je formiranje mikrodržava, ne prestaju pokušaji Teksasa i Kalifornije da se odvoje od SAD. Ipak najozbiljnije iskušenje separatizma preživljava današnja Evropa. Za to postoji ogroman broj razloga, ali postoji i nešto zajedničko, smatra politikolog Igor Kovaljov:

- Po meni, to je vezano za određenu krizu upravljanja, pošto su se pojavljivale tendencije globalizacionog karaktera. U Evropi to je jačanje nadnacionalnih institucija i njihova nesposobnost da adekvatno odgovaraju izazovu vremena što mnoge razočarava i dovodi do jačanja separatističkih tendencija. Ljudi smatraju da će bez birokratije velikih država napraviti bolje. Ali kako su pokazali dalji događaji, bivšim republikama nije pošlo za rukom da izgrade bolji život. I upečatljivi primer za to je Ukrajina.

U Evropi nameru da se odvoje i postanu samostalne države, ili da dobiju široku autonomiju, ispoljavaju veliki regioni Italije, Španije, Belgije, Francuske, i čitavog niza drugih zemalja. Priznanje Kosova od strane Zapada u tom smislu pokazalo je stepen korišćenja dvostrukih standarda. Ako na svojoj teritoriji zapadne države ne dopuštaju ni pomisao o pregovorima sa separatistima o otcepljenju, prilaz zemljama koje simpatiziraju Rusiju sasvim je drugačiji. To su pokazali i događaji u Ukrajini. Zapad kategorički odbija samostalnost Novorosije. Sada je u panici Britanija, koja ovih dana može da izgubi Škotsku. Procenat podrške njenog otcepljenja je vrlo visok, što je bilo predmet ličnog obraćanja britanskog premijera Kamerona građanima Škotske: ostanite, sve će kod vas biti dobro. Šef istraživačke grupe Stranovedenije Andrej Kulikov smatra:

- Referendum o odvajanju Škotske bio je prilično dug proces. Isto se može reći i za druge zemlje u kojima je ovaj proces narastao decenijama. Glavnih razloga je nekoliko. Kao prvo, ekonomski. U periodu ekonomskog uspona neki regioni su uspeli da postignu uspeh. Na primer, Škotska čini 9% u ekonomiji Velike Britanije, Katalonija 20% u ekonomiji Španije. Ovi regioni mogu sebi da dozvole samostalnost. Drugi faktor je to što se budi samosvest nacije, pokušaji da se na psihološkom i kulturnom nivou nacija odvoji od nekakvog zajedništva u kojem egzistira mnoštvo naroda.

U kontekstu separatističkih raspoloženja u Evropi i SAD u suprotnom pravcu kreću se neki regioni bivšeg SSSR. Oko Rusije prevladavaju centripetalne tendencije. U njen stastav se vratio Krim. Raspoloženja za ulazak u Federaciju postoje kod stanovnika Južne Osetije, Abhazije, Pridnjestrovlja, Donjecke i Luganske oblasti. To navodi na oprez Zapad, gde separatizam postaje norma. Zato su EU i SAD počele da aktivnije sprovode politiku odvraćanja Moskve, koja, kako pokazuje istorija, malo je efikasna.

Ilija Harlamov,