Stradanje srbskog naroda u Sremu na početku Velike vojne

Prolog

U leto 1914. na širokim poljanama  sremskim  su se proredila i stada ovaca i krda goveda,  ali i umorni,  sneni i  mrzovoljni pastiri. 

Prašnjavim  drumovima sremačkim sve se ređe  ide,  jer niko ne zna gde se  može stići,  pa tako i nema više Srbina    na njima kao putnika na uranku.

Uniforme austrougarske  vojske  pomaljaju se poput plavkastih utvara  koje poljski duh istura ne bi li ih Sunce videlo.

I ne bi li se Srbin ratar i Srbin pastir  uplašio. 

A uplašili su se,  kud ćeš više.

Od Save dopire tutanj haubica kao svakidašnja jadikovka,  kao podmukli jauk ptice zlosutnice ali i  kao turobna,  prigušena   melodija   sušnog i  sparnog leta sremačkog  u kojemu su se Srbi  Sremci   strahom svojim obavili,  oblače ga  umesto donjeg veša,   u reklje  im je  strh ušiven,  šubare nevdiljivim  koncima straha prošivene, pogled im je strahom satrt. 

Šta će s njima biti do pošljetka ?

Ostadoše uglavnom onemoćali: žene,  deca,  starci
 

I to  ne svi,  samo oni koji su ostali,  deca,  žene, onemoćali  starci.  A one koji su pri snazi,  kadre da ratuju i argatuju,   austrougarski oficiri odvedoše nekud, tako da ni njihovi bližnji  ne znaju ni gde su,  ni  kako im je. Teše ih srbski dušmani,  ironično i podlački, kako krvnici jedino znaju:

“Ne bojte se   Srbi, dobro vam biti neće.“

Pokupiše  ih  austrijski oficiri,  sprovedoše do železničke stanice   i ukrcaše u teretne vagone.  I voz krenu.

Koji li  mu je red vožnje,  kad bi znali njihovi bližnji,  bilo bi im lakše.  Ali,  to je vojna tajna. 

Putevi koji vode pogibiji se kriju  i u ratu i u miru

Svi putevi koji vode pogibiji se kriju i  kad je mir,  a ne sada kad je počela vojna za koju niko ne može ni pretpostavti da će biti  najveća,  najduža i  najkrvavija od svih ratova vođenih dosad na ovoj planeti,  koja je i bez ove vojne bila  dovoljno krvava.

Konfiskuju konje

Oficiri austrijski  stacionarinu u Staroj Pazovi upadoše u Glubince. 

Kojim dobrom,  upitaše meštani.

Vašim dobrom,  odgvoriše oficiri uvek orni da  s prezirom i ironijom  zbore sa Srbima.

Oficiri austrougasrke vojske zbore ovako Golubinčanima:

“Eto,  dođosmo da vam pomognemo u ovim ratnim nevoljama,  kad  se  već vi ne setiste da pomognete nama  koji ratujemo sa divljom Srbijom braneći   civilizacijske vrednosti,  mir i blagostanje svake vrste u našoj carevini,  koja je i vaša država  i u kojoj uživate sva prava.

Ipak su vam u ovo vreme ratno ta prava i preširoka i prevelika,  pa ćemo morati da ih malo skratimo i smanjimo.  Sve radi vašeg dobra. Jer niste kadri da se  na  najabolji način tim pravima koristite  u ovom ratnom vihoru,  a da vam ne škode.

Očekujemo da ćete nam biti zahvali zato što utonulim do guše u poslovima   i brigama na frontovima,  nalazimo i volje i  vremena   da  i o vama vodimo računa.  Pa tako smo spremni da vam olakšamo život  na taj način što ćemo  svakom domaćinstvu koje ima   četiri konja oduzeti  dva,  koliko i onima koji u šatli drže tri konja,  a da se ne  bi naljutili paori sa po dva konja i  njima,  evo, priskačemo u pomoć i oduzimo  im po jednog  konja.  Tako ćemo vas rasteretiti  time što uz veliko samožrtvovanje deo brige o vašim konjima peuzima carevina,  i to u najteže vreme,  kad se velika vojna rasplamsava.  Tolika je briga moćne carevine Austrougarske o svako paoru srbskom u Sremu,  a Golubinci   nisu izuzetak: “

Odvedoše u  Petrovaradin najuglednije Golubinčane

Najuglednije Golubinčane : paroha selksog  Damjana Preradovića,    trgovca   ovdašnjeg Svetislava  Nikolajevića, kafedžiju s raskršća  Nikolu Pekića  i ratara  Svetu Beljina odvedoše u internaciju u Petrovaradinsku tvrđavu. Kakva im  sudba predstoji,  kakvi  li ih dani očekuju.

Ubojico,  ime ti je Srbin

Novine austrugarske  su se natjecale u širenju mržnje prema Srbima,  što im nije bilo teškpo.  Front mrženje se širio  brže i šire nego  onaj na bojnom polju.

Tako je jedan tjednik  „uskliknuo  s ljubavljiu„: Ubojico,  ime ti je Srbin“,  a druge novine su  se na naslovnici,  a gde bi drugo,  pri vrhu strane,  krupnim,  crnim slovima odazvale: “I jesi Srbin,  prokleto ti i sjeme i pleme“!

I zaista,   vlasti i vojska su u Sremu,  koji je pripadao Kraljevini Hrvatske  i Slavonije davale sve od sebe da se zahtev sa naslovnice što je pre moguće „sprovede u djelo „  da se prokleto „sjeme srbskom plemenu zatre zanavijek“.

I u Golubncima vladaju ratni zakoni i niko bez posebene dozvole ne može izaći iz sela.

Izvješće vlasti svekolikom pučanstvu

Pučanstvo se   poziva  iz svih šorova da se skupi u centru sela ispred opštinske  zgrade  kako bi svi čuli  izvješća vlasti,  objave o zaštiti državnog poretka  koje daju mogućnosti brutalnih ubistava i pogroma bez suđenja i dokazane bilo kakve krivice,  i to sve u tobožnjoj pravnoj državi,   dvojnoj monarhiji,  Austrougarskoj.

     
OBJAVA
KOJU JE  10. AVGUSTA 1914.  U CENTRU GOLUBINACA PROČITAO OVALŠAĆENI KULTURNI INFORMATOR VOJNE POSTAJE IZ STATRE PAZOVE

„Obavještava se pučasntvo Golubinaca sa slijedećim izvješećem nadležne nam vojne postaje u Staroj Pazovi:

Vlasti su  doznale,  a naše vlasti   sve mogu da doznadu samo ako smedu,  a smedu, jer od nikog se ne  bojedu,  jer da se bojedu, ne   bi bile vlasti,  što jesu sade i ostaće vavijek, samo car da nam poživi,  kao što hoće,  jer su uz njega  dvije moćne  carevine,  naša Austrougaska i Kajzerova Njemačka. 

Doznale jesu vlasti naše moćne,  uvijek istinito obaviještene , u šta sumnjati se ne trebuje,  da se po monarhiji nam klate  mnogi sumnjivi i po državu  i opšte opasni individui,  kako inozmeni od preko Save,  tako i ovdašnji.

Kako su ti individui  u sadašnje vrijeme  naročito opasni po djelovanje vojnog i građanskog stanovništva nam, kao i sa stanovišta javnog reda i mira i sigurnosti osobe i imanja građana, to vam ja,  ovlašćeni kulturni infotmator vojne austrijske postaje u Staroj Pazovi,  po  dužnost svojoj, a po naređenju najviših državnih instanci,   predočavam u objavi ovoj da je dužnost svijeh patriotskih  krugova kojima su u srcu naš imperator Franja Josif i koji se spominju i slavu njegovu udišu,  vječnu, prvog ugarskog kralja nam Sent Ištvana,  koji je živijaše u 10.  stoljeću  kad i osnova  vječnu Kraljevinu Ugarsku, dužnost je svijeh nas i vas,   daklem, a i njih,  da pomažu u tim oblastima javnog reda i poretka kako bi se takove osobe  sofort našle,  otkrile i uhićene bile,   ili na neki drugi način   učinile  bezopasnim na najefektniji mogući način,  zna se kako.
 

Radi toga se poziva svekoliko pučanstvo sela Golubinaca da se pridruži svoj publici u kraljevini  Hrvatske i Slavonije  ,  da svatko od njih,  čim opazi i najamnju sumnju  u pogledu djelovanja  takovih,  po državu  i javni red i mir  opasnih elemenata,  da to odmah prijavi najbližoj  oblasti dotičnoj žandarmeriji  i pomogne vlastima,  a što može biti u njihovim mjerama  protiv takovih osoba. 

Kao ovlašćeni kulturni inofrmator vojne postaje  u Staroj Pazovi upozoravam posebno na to,  da je ne samo dozvoljeno,  nego da je upravo sveta dužnost svakog  patriotskog građanina da takve elemente u slučaju nužde  i sam uhvati,  i a takove  ličnim uplitanjem i zauzimanjem spriječi u njihovim pokušajima i uopšte u slučaju nužde  ličnim zauzimanjem učini sve  da takovi i njima slični. prikriveni   elementi   odmah budu učinjeni  neštetnim.“

Gdje god nađeš zgodno mjesto,  ubij Srbina !

Narator:  a neštetno je pre svega,  to treba ponoviti,  čak je i poženjno,  preporučljivo:  ubiti,  objesiti Srbina, “gdje god nađeš zgodno mjesto,   ubij Srbina“,  kao što su pozivale parole sa naslovnice tadaših  Srbima dušmanskih novina: UBOJICO,  IME TI JE SRBIN !I JESI SRBIN,  PROKLETO TI I SJEME I PLEME.

I jer te na to poziva patriotska svest koju je podanicoma kraljevine Hrvatske i Slavonije  utuvio prvi mađrski kralj, Sent  Ištvan, čiji ji rođendan  u Golubincima kao i svim osatlim seliam sremskim obeležen vojnim egzercirima  na krju sela,  kao što je to učinjeno i 18. avgusta kad je proslavljen rođenada Franje Josifa. 

( Nastaviće se )

Branko Rakočević