Biblija - knjiga nad knjigama: Matična knjiga o Jovu

Bibliju je teško čitati zato što se ona sva sastoji od epigrafa. Reputacija  te knjige je tako velika,  da je svaka iz nje iščupana rečenica  napojena  tajanstvenom mnogoznačnošću. Na Bibliju se zaklinju,  po njoj proriču,  s njom umiru.

Čitati je,  međutim,  sasvim je druga  stvar,  u što se svojim odnosom prema ovoj knjzi nad knjigama mogao uveriti svaki čitalac,  a to znači većina ljudi na ovoj planeti što se još uvek skladno vrti.
 
Napisana prvim u svetu stihovima, više u srodstvu s Mesecom nego sa Suncem

Biblija je napisana prvim stihovima koje je svet sazadao. Mi jednostavno od njih očekujemo  jasnoću eposa.  Pre bi se moglo reći da je u srodstvu sa Mesecom,  nego sa Suncem.

Biblijska poezija  sve čini   tajanstvenim,  plašljivim. Homer je opisivao,  ona izražava. Stari Grci su deklamovali,  biblija  je zaklinjala; Oni su pevali,  a ona dovodila do transa.

Eliot je pisao da je njen  smisao  da posluži kao mamac koji drmusa razum da bi ga podvela  pod vlast zvuka. Ponavljajući ih,  stihovi Biblije,   zavode,  „dižu se na ustanak“ i dovode do ekstaze. Takve scene  se stalno vide kod  Zida plača u Jerusalimu, gde se ljudi mole,  viču,  skaču,  „kao David  pred Golijotom“.

Biblija poput pevača u horu traži saučestvovanje  umesto čitanja. Otuda nju ne treba čitati u sebi,  nego celim telom,  gestukulirajući i drmasajući  se.

Nije slučajno u mnogim prevodima Biblije,  pa i ovim na  srbski   jezik,   glavni znak interpunkcije koji se najčešće upotrebljava tačka i zapeta.  Oni dele stih na dve ravne časti,  koje govore o istom na dva različita načina. Podižući se i spuštajući se ta retorička volna, večna plima i oseka,  drži nas na mestu,  usijavajući svetlost  poznanja u našu pozicju,  mobilišući emocije,  slikajući večnu putanju od rođenja do smrti  čovekove.

Poput cveta, on se rađa i opada,  pobegne kao senka ne osvrćući se.
 
Da niko neku metaforu slučajno ne proguta

Da niko slučajno pri govorenju   njenih stihova ne proguta neku metaforu,  jer one služe da bi Biblija njima preneražavala one koji  joj stihove slušaju. Svaka u isti mah i tamna i očevidna. Tako se u Knjizi o Jovu kaže: „Vjerovanje  grešnika – paukova kuća“.

Da je rečeno „paučina“ nestala bi jedna vrlo važna nijansa za nomada. Uvereno  razapinjući   svoj i šator,   pauk živi i radi,  premda  je to samo „sigurana kuća“  za muve. 

Biblija,  živa mašina moralnosti, posvećena onom što je večno

Kao  i  pesmu,  sitihove u Bibliji treba najpre da naučiš,  pa da ih naučene   zavoliš,   i zavoljene da ih razumeš. I tu je najvažnije da  je lepota samo „nuz produkt proizvodnje“.  Biblija je živa mašina moralnosti.

Ona je sva posvećena onom što je značajno i važno. Jer svako je od nas Adam,  ostale su- Eve,  a svi smo i Kain,  i Avelj.

Biblija je lično,  subjetivno delo.

I ako  su delima nastalim u antičnosti potrebni komnetari,  onda su Bibliji neophodna tumačenja,  ali samo,   lična,  subjektivna.

Sve je u njoj sazdano od gorućih pitanja i odgovora u potaji, koja su našla utočišta u tajnovitim skrovištima da bi čovk zagonetajući prve, (pitanja)  bio kadar da odgoneta   druge (odgovore),  čime ne čini ništa drugo nego zauzima tačku gledišta,  svoju,  a i njenu. Podrobnosti je suviše mnogo,  ali one nailaze tek kasnije.

Biblija je knjiga nepredvidiva

Biblija je knjiga nepedvidiva,  ona odjednom prelazi na  suštinu stvari, ostavljajući detalje da svedoče „šta će s nama biti do pošljetka”.

Sve  što je važno,  razumljivo je bez ičejeg „tolkovanja“. Bibiju najbolje shvataju i razumeju Amerikanci zato što je ona knjiga njihovog života,  od dečjeg vrtića do Bele kuće,  i oni znaju sve njene pojedinosti.

Ostali,  boga mi,  ne. 

Možda  i zato što detalji iz Biblije nisu nepohodni da bi ona jednom za svagda prodrla svojom celovitošću do duše čovekove, kojoj je i  namenjena.

S Biblijom  se, kao s Bogom, o glavnom govori na „ti“

S Biblijom se, kao s Bogom,  o glavnom  govori na „ti “.  Tome se takođe treba učiti,  jer u poređenju s Biblijom,  sve druge knjige izgledaju „neozbiljno”.

Čak  i Tolstoj  i Dostojevski  u svojim delima kao da namiguju,  a to čine zato što sami duh   i poetika   romana zahtevaju od pisca otuđenje i ironiju. Mi jedostvno ne umemo ni čitati ni pisati bez samozadovoljnog  podsmeha koji Biblija nije poznavala.

Žanr Biblije je tragedije

Njen žanr je tragedija.

Ali dok su stari Grci tragedije pisali i  prikazivali da bi gledaoci  prisustvujući  stradnju drugih zbog teških im  sagrešenja,   osetili strah  i sažaljenje prema sebi samima,   doživljavajući  katarzu,  duševno očiščenje  na tuđim greškama,  u Bibliji je tragedija sam život,  i, što je najzloslutnije,  naš soptveni.

Knjiga o Jovu – centralna  tema Biblije

Stari zavjet   nije spomenik drevne književnosti. Moglo bi se reći bez preterane bojazni da će se naprviti odveć velika greška   kad bi se reklo da  je centralna tema Starog zavjeta Knjiga o Jovu.  koja u očima čoveka treba da opravda Boga.

Teodicija je kriterijum religije. Rečeno je da same preseljene duše objašnjavaju naše stradanje: plaćamo za praroditeljski greh.

Karma da se odgovara za roditeljski greh  je i Staljiniova  „revolucionarna pravda”.

Knjiga o Jovu zadaje jedinstvena pitanja koja nikog ne mogu mimoići. Čak i više od toga: Biblija  na njih odgovara.  Stradalnik Jov čak i nije Jevrejin, on je apstraktni pravednik iz zemlje Uzu. „Bijaše  čovjek u zemlji Uzu,  po imenu Jov”;   i taj čovjek bijaše dobar i pravdan,  i bojaše se Boga i uklanjaše se od zla.” (1.,1.). Jov je žrtva nepravde,  paragraf i ulog  u ugovoru o klađenju zaključenom između dva „ortaka“,   Satane  i Boga,  njegova sudbina je određena tiketom opklade dva  međusobno suprostavljena lidera, „večita rivala”.

Bog Starog Zavejta je razočarani Bog

Bog Starog Zavjeta je razočarani Bog. On je uradio sve nabolje da ljude spasi od prvobitnog greha,  a dalje je sve pošlo naopako do Potopa,  i prvo što je uradio ucveljeni Noj kad se dokopao kopna,  bilo je da se napije  do izmenoglosti i tako ugasi nesnoščljivu žeđ koja ga je morila,  čime je princip paćeništva prešao na šaljivi „teren”.

Bog je iz gomile odabrao sebi elitno društvo koje ga je okruživalo.

Među „talentima  i obožavaocima“ bio je i Jov kao produkt moralne selekcije, plod truda  Gospodnjeg i najvišeg među smrtnicima postignuća:  on je bio bezgrešan. 

Umilnim glasom šapuće Sotona koji služi Bogu kao unutrašnji glas njegov:  „A Sotona   ogovori  Gospodu  i reče: eda li se uzalud Jov boji Boga.” (1.,9.)

Pošto iskušenje sa Jovom nije završeno uspešno,  Gospod dalje ne može produžiti započeto,  jer ga čekaju velika dela: izlaz iz Egipta,  put u  obećanu zemlja, Jerusalim,  hram,  mesija…
 
Pravednost Jova kao zaloga velike budućnosti

Beskorisna prvednost Jova služi kao zaloga velike budućnosti. Zato je Gospod dozvolio Satani da iskuša Jova koji se herojski nosi sa gubicima. Lišen dece,  velikog  bogatsva,  stoke,  „ ne rekavši ništa nerazumno o Bogu”,  Jov sa kamnitim dostojanstvom stoički zaključuje: „Jer su strijele svemogućega u meni,  otrov njihov ispija  mi duh,  strahote Božije udaraju na me“(6., 4.).

Ali smrt koju bi oduševljeno dočekao sa velikom radošću,  takođe mu ne daju. Satana  traži i dobija „kožu” Jovovu,  pa je od svih napasti da ga iskuša odabrao lepru,  da bi mu patnja postala iako ne smrtna,  a ono očigledna,  a to znači sramotna. To je žigosanje grešnika na koje Jov ne pristaje,  ćuteći se prevrćući do samog rasvita, ne kao mučenik nego kao grešnik kažnjen sramotnom kaznom,  nepravdeno,  što je samo po sebi nečasno,  budući da je tema Knjige o Jovu pravednost.
 
Dogovor Boga s čovekom
Bog se dogovrio sa čovekom: dao mu je sve što mu je potrebno u zamenu za jednu jednu vrlinu - pravednost.

Jov ovu vrlinu ne ustupa ni  samom Gospodu i zavetuje se  da dok ne umre, neće odustati od neporočnosti svoje.  A to su uparvo od njega tražila četiri njegova  prijatelja: Elifas Tamanac (Bog ne kažnjava pravoga),  Sofar Namaćanin (Jov ima da se pokori pred sveznalijem Bogom), Vildad (Samo je pokajanje za Jova njegov put sreće),  Elijuj,  najmlađi prijatelj (prekorava Jova zbog njegovog pravdanja sebe).

Svi Jovovi prijatellji su bili ubeđeni poput Višinskog,   poslušnog  Staljinvgo generalnog prokuratora,  da je priznanje carica dokaza. Jovovi prijtelji savetnici ne mogu da poveruju da neko može biti kažnjen bez ikakve krivice. Tako je  pravedni,  ali siroti Jov,  kao i Buharin dva milenijuma kasnije, morao da prizna da je učinio ono o čemu čak ni pojma nema,  kako bi drugima,  navodno,  bilo bolje i lakše..

Podlo ponašanje Jovovih prijatelja koje je ostalo bez odgovarajuće božje osude, lišava ga poslednje kapi strpljenja i zadnje suze vere u čoveka,  što se pretače u najpronicljivie biblijske stihove posle psalmi. 

Taj kazus potresa ceo   moralni kosmos.
Dijalog između Boga i Jova započet zbunjeno nastavlja se vatreno,  ali zamršeno.

Oba „učesnika u postupku“ havle Boga,  proklinju grešnike i nevrnike,  samo što Jov,  kao od njega preslikani Ivan Karamazov,  ne pristaje da prihvati svet onakav kakvim ga je Gospod satvorio. Njega, kao ni Smerdjakovljevog srednjeg brata po ocu, ne razjaruje toliko saznanje da Gopsod ne nagrađuje pravednike,  koliko činjenica da štiti grešnike kad god mu se ukaže za to prilika,  što se ne dešava tako retko. 

Stari zavjet nije poznavao spasenje  pa je zato sva punoća pravednog suda morala biti obznanjena  sada i ovde..

Ateizam takođe nije rešenje jer u Knjizi o Jovu ima i onih koji ne prihvataju božje zakone, ali nema nikoga ko bi negirao samo postojanje Boga.

I tako je autor doveo sebe u bezizlaznu situaciju: on je dužan da odgovori Jovu,  ali tako da njegove reči budu dostojne Boga.

Jov je Bogu kao pas Pavlovu

Za Boga je Jov kao pas za Pavlova  kome je ovaj naučnik podigao spomenik, pošto ga je  u vreme ispitivanja uslovnih refleksa „objekat” bio o jadu zabavio.

Jov ima ulogu veličanstvenog eksperimenta koji Bog izvodi sa ljudima. Ali na kraju knjige Jov prestaje da bude laboratorijska životinja, neutralna materija  koja služi za  izođenja ogleda.

Mi o njemeu znamo mnogo ličnog,  čak i neprijatnog, pošto on nikad nije zaboravio kako je nekad bio važan u  pravednosti svojoj:

„U pravdu se oblačih, i ona mi bijaše odijelo, kao plašt i kao vijenac bijaše mi sud moj.“ (29.,14.)

Njegova je uvek bila poslednja:

„Poslije mojih riječi nitko ne pogovaraše, tako ih natapaše besjeda moja.” (29.,22.)

Poražavajuće je to što je i sam Gospod priznao pravednost Jovovu,  (a na onakve ga je muka  stavljao!),  jer drukčije mu ne bi ni odgvorio.

Obraćanje Gospod  direktno Jovu u nelkoliko navrata  je samo po  sebi  grandiozan,  neopisiv,  senzacionaln  poklon čoveku,  odgvor dat samo zato da ga mi više ne bismo nikad ni zašta pitali. I čime je gospod počeo taj istorijski monolog,  odnosno dijlog sa Jovom?

Sarkazmom,  eto čime.

Šta treba neko da bude kako bi mogao odbaciti tu pripovedačku logiku,  taj nadmeni  hvalospev sopstevnoj  moći,  u koju nijedan ljudski stvor,  a najmanje Jov, nije sumnjao,  a kamo li  da mu je bio neki oponenet,  rival.

„Tada odgovri Gospod Jovu iz vihora i reče: ko je to što zamračuje savjet  riječima nerazumno? (83.,2.) Opaši se sada kao čovkjek;  ja ću te pitati, (83., 3.)  a ti mi kazuj.   Gdje si ti bio kad ja osnivah zemlju? kaži,  ako si razuman ( 83., 4.).”

Svet je dobar s nama, ili bez nas

Svet je,  kazuje Knjiga o Jovu,  dobar s nama ili bez nas.

Čovek,  istina,  strada,  ali sve se dešava u raskošnom dvorcu.

Njegovo,  (naše) delo slavimo ushićeno kao praznik svemira,  samo što poneko,  kao Ivan Karamazov,  na primer,   vraća ulaznicu za raj zažmurivši od nepodnošljivog bola u duši.

Sažalivši se na Jova,  Gospod mu je otvorio oči.
 
Gospod (42,.4.):

„Slušaj kad uzgovrim,  a kad zapitam, kaži mi...”Jov:

„Ušima slušah o tebi,  a sada  te oko moje vidi“ (42., 5.)

Egzaltacija kao u partizanskoj priči Jovana Popovića “Pinki je video Tita !”.
 
Hepi end kao u Holivudu

Kao kod istinskog pesnika i bogomnadahntog pravednika  nastupa zanos i ushićenje božjom pravednošću,  pa se Jov mogao okrenuti od svojih rana da bi shavtio okolinu onakvu kakva jeste sama po sebi,  bez nas. Svojim očima se  osvedočio da je svet beskrajno lep. Ali od  toga se za njega,  Jova,  ništa nije promenilo. On je kao i pre,  bedan,  go,  bos,  bolestan. Ipak, priznavši lepotu sveta iznad svog bola,  on se uzdigao nad svojom nesrećom zasluživši milost Gospoda. I dobio je.

Takvoj apoteozi  ništa ne pridonosi srećni, kao u Holiuvudu kraj. 

Jer u Bibliji je sam  život tragičan. 

Bez obzira što je Gospod sve udvojio Jovu  od onog  što mu je na svojoj,  Božjoj pravdi bio oduzeo  (42., 10.)  „I Gopsod povrati što bješe uzeto Jovu  pošto se pomoli za prijatelje svoje;  i umnoži Gospod  Jovu dvojinom sve što bješe imao“ (42., 10.)

I da ne zaboravomo:  ponovo imaše  sedam  sinova i tri kćeri.


Branko Rakočević