Andrić kao bošnjački Salman Ruždi

Banjaluka, 3. jula – Ni nedavno stavljanje mosta Mehmed-paše Sokolovića – čuvene „Na Drini ćuprije” u Višegradu – na Listu svetske baštine pod zaštitom Uneska nije moglo proći bez političkih razmirica. Odmah po objavljivanju ove odluke, članice sarajevskog udruženja „Žene – žrtve rata” podnele su zahtev da se na most postavi tabla koja bi ga proglasila „mestom egzekucije” Bošnjaka. Ovo udruženje, naime, tvrdi da su Srbi u ratu stotine Bošnjaka sa mosta bacili u Drinu.

Priča o masovnim pogubljenjima Bošnjaka u Višegradu nije nova, jer se , osim u štampi Federacije BiH, godinama pojavljivala i po pojedinim zapadnoevropskim, pogotovo britanskim listovima. Međutim, kao i većina bosanskih ratnih priča, ni ta nije sasvim verodostojna, što ne znači da utvrđene činjenice, koje su na raspolaganju javnosti, nisu same po sebi dovoljno strašne.

Postoje, sa jedne strane, izjave Udruženja porodica nestalih i poginulih civila „Višegrad 92”, koje predvodi Hedija Kasapović, da je u Višegradu ubijeno oko 3.000 Bošnjaka. Postoje, međutim, i podaci Haškog tribunala, kao i sarajevskog Istraživačko-dokumentacionog centra, kojim rukovodi Mirsad Tokača. U optužnici podignutoj za zločine počinjene u Višegradu, Haški tribunal tereti Sredoja i Milana Lukića i Mitra Vasiljevića za stravična ubistva 135 Bošnjaka, od kojih je više od stotinu pobijeno u samo dvema kućama. Za saučesništvo u ovim zločinima (Vasiljević je već osuđen na 15 godina zatvora), pred Sudom BiH odgovarali su ili će odgovarati Boban Šimšić, Nešo Tanasković, Željko Lelek i još neki.

Tvrdnje Udruženja „Višegrad 92” pobijaju i rezultati do kojih je došao sarajevski Istraživačko-dokumentacioni centar koji je upravo ovih dana objavio Bosansku knjigu mrtvih, dokument u kome su izneti rezultati višegodišnjih istraživanja bosanskih i zapadnih stručnjaka o tačnom broju žrtava u ratu u Bosni i Hercegovini. U Bosanskoj knjizi mrtvih navedena su imena više od 97.000 žrtava, pripadnika sva tri naroda u BiH (najviše žrtava bilo je među Bošnjacima). Prema Tokačinim podacima, u višegradskoj opštini je stradalo 1.760 ljudi – Bošnjaka i Srba. To čini 5,92 odsto od ukupnih gubitaka u Podrinju, računajući i Srebrenicu. Koliko je od tog broja civila, a koliko vojnika, u istraživanju sarajevskog centra nije navedeno, kao što nije naveden ni podatak o nacionalnoj strukturi ubijenih i nestalih. I bez toga, mirne duše se može reći da većinu stradalih čine Bošnjaci.

Ratnim strahotama u ovoj opštini prethodio je neuobičajeni uvod: prvog jula 1991. godine srušen je spomenik nobelovcu Ivi Andriću (delovi su pobacani u Drinu), a početkom aprila sledeće godine pripadnici bošnjačke Patriotske lige zauzeli su Hidrocentralu „Višegrad”. Glavnu ulogu u oba događaja imao je meštanin Murat Šabanović, koji je pretio da će branu dići u vazduh i potopiti Višegrad (koji su u ratu držali Srbi). Posle rata je Šabanović, razočaran odnosom bošnjačke vlasti prema njegovim ratnim zaslugama, javno rekao da je Andrićev spomenik na višegradskoj ćupriji polupao po naređenju dr Ejupa Ganića i Omera Behmena, predratnih lidera Stranke demokratske akcije Alije Izetbegovića. Tvrdi da su mu oni, zauzvrat, obećali da će imati prednost na licitaciji za „jedan oveći lokal na Baš-čaršiji”.

Osim toga, Šabanović je kazao da je lupanje spomenika i bacanje njegovih delova u Drinu snimio Fadil Hajdarević i odneo ga u Sarajevo u centralu Stranke demokratske akcije Alije Izetbegovića. Bošnjački političari su snimak prikazivali u arapskim zemljama dok su prikupljali novac „za odbranu BiH” i pokazivali „kako su Bošnjaci srušili spomenik ’svom Salmanu Ruždiju’”.

Proskribovanje Ive Andrića nije bilo plod samo predratnog vrenja u BiH. Još pre četiri decenije akademik Muhamed Filipović je u tekstu „Bosanski duh u književnosti, šta je to?” svrstao Andrića među pisce čija su dela „Bosnu više delila, negoli mnoge vojske koje su preko nje marširale i u njoj krv prolevale”. Književna dela Ive Andrića, Petra Kočića, Svetozara Ćorovića i drugih srpskih pisaca su, naveo je Filipović, „delila i njen duh, ono osnovno počelo jednog zajedničkog osećanja i životnog odnosa, što ga je Bosna mučno, kroz hiljadu godina svoje teške povesti stvarala”.

Govoreći pretprošle godine na otvaranju Careve džamije u Višegradu, poglavar Islamske zajednice u BiH reis ul ulema Mustafa efendija Cerić je, između ostalog, rekao: „Uveren sam da će se roditi novi pisac, koji će napisati novi, drugačiji roman ’Na Drini ćuprija’, u kome će opisati ljubav na kojoj postoje ovi narodi i ova zemlja, jer ova Bosna nije mogla opstati hiljadu godina na mržnji, već na ljubavi i pravdi”.

U kritici Ive Andrića još dalje je otišao predsednik Bošnjačke zajednice kulture u Tuzli Muhidin Pašić. On je, obrazlažući proletos predlog „Preporoda” da se u Tuzli ukine Ulica Ive Andrića, rekao da se Andrić nalazi „u lancu” kreatora „nacionalno-šovinističkog projekta ’Velika Srbija’” i optužio velikog pisca za „patološku mržnju prema muslimanima i islamu”. „Da je živ, verovatno bismo pokrenuli utvrđivanje njegove odgovornosti za zločine u Bosni, za sve strahote koje su se dogodile bošnjačkom narodu”, kazao je Pašić.

Komentar ovakvim poimanjima bosanskohercegovačke istorije i dela Ive Andrića je suvišan.