Crne rupe ipak nisu potpuno crne

Crne rupe smatraju se toliko gustim objektima da ništa, pa čak ni svetlost, ne može da se otisne od njihove gravitacije. Ipak, uprkos tome što njihov naziv upućuje na suprotno, crne rupe nisu potpuno crne, a takođe emituju slabu količinu subatomskih čestica, poznatu kao kvantna radijacija.

Teorijski fizičar Stiven Hoking 1974. godine ukazao je na to da crne rupe najverovatnije emituju određenu količinu radijacije. Naučnici su nedavno prvi put imali prilike da u laboratorijskim uslovima opaze ovu pojavu.

Crne rupe smatraju se toliko gustim objektima da ništa, pa čak ni svetlost, ne može da se otisne od njihove gravitacije. Ipak, uprkos tome što njihov naziv upućuje na suprotno, crne rupe nisu potpuno crne, a takođe emituju slabu količinu subatomskih čestica, poznatu kao kvantna radijacija, prenosi B 92.

Na ovu pojavio prvi put je skrenuo pažnju fizičar Stiven Hoking, pa je prema njemu nazvana „Hokingova radijacija“.

Hoking je 1974. godine objasnio da bi jako gravitaciono polje na rubu crne rupe moglo da prouzrokuje stvaranje parova čestica i antičestica, kao što se to prema kvantnoj teoriji sve vreme događa u univerzumu.

Ako ove čestice nastaju tik van horizonta događaja crne rupe, onda je moguće da se pozitivni član para otisne dalje u univerzum, dok negativnu česticu apsorbuje crna rupa.

​Pozitivne čestice „beže“ zahvaljujući tome što putuju brzinom koja je veća od brzine svetlosti.

Profesor Džef Štajnhauer sa Izraelskog tehnološkog instituta u Haifi demonstrirao je ovaj efekat stvarajući crnu rupu koja je umesto svetlosti apsorbovala zvuk.

On je koristio dugu cev sa „horizontom događaja“ za zvučne čestice — fonone, i Boze-Ajnštajnov kondenzat.

Rezultati merenja pokazali su da tom prilikom nastaju parovi fonona, pri čemu jedna čestica putuje brže od zvuka, što potvrđuje postojanje kvantnog dejstva Hokingove radijacije.

Eksperiment je neprekidno ponavljan tokom šest dana — čak 4.600 puta, a za to vreme Štajnhauer je mogao da posmatra kako nastaju fononi.

Profesor je uočio da, kada bi primetio jedan fonon na određenoj udaljenosti od horizonta događaja, njegov par bi se našao na istoj udaljenosti na suprotnoj strani.

Ova pojava dogodila se dovoljan broj puta da naučnik slobodno zaključi da su ti fononi „povezani“, i da je to prvi put da se kvantni efekat Hokingove radijacije vidi u laboratorijskim uslovima.

Istraživanje je objavljeno u magazinu „Nejčer fiziks“.