„Velika evroazijska zajednica“ kao temelj svetskog poretka u 21. veku

O zaokretu Rusije prema Istoku piše Sergej Karaganov, savetnik Putinove administracije i jedan od najuticajnijih ruskih politikologa, za koga često kažu da spada među ideologe ruske spoljne politike.

Na jednoj sednici Istočnog ekonomskog foruma održanog nedavno u Vladivostoku vodila se diskusija koja je meni lično veoma prijala budući da se ja odavno zalažem za ekonomski zaokret Rusije u pravcu sve većih tržišta Azije. Renomirani učesnici su raspravljali o tome ko je prvi izneo i obrazložio ideju zaokreta ka Istoku.

Taj spor je još jedan dokaz da je zaokret počeo, i da se, štaviše, već i odigrao. U svakom slučaju, odigrao se u svesti ruske menadžerske elite. Pobeda uvek ima mnogo otaca, a poraz je uvek siroče. Kroz neko vreme taj zaokret će se dogoditi i u svesti drugih grupa ruskog društva, čiji način razmišljanja se zaglibio negde u sovjetskim vremenima, kada se Azija doživljavala kao blato i zaostalost, a Kina isključivo kao opasnost, ili negde u periodu 1990-ih, kada smo gajili sladunjave snove da će nam „Zapad pomoći“, i zbog toga umalo nismo rasturili svoju zemlju, a uopšte nismo primetili uspon Istoka.

O tome da se zaokret odigrao svedoči i mnogo podataka koje sa ponosom iznosi Ministarstvo razvoja ruskog Dalekog istoka. U ovaj region su krenule investicije – preko 1,1 bilion rubalja 2016. godine, i još bilion je planiran za sledeću godinu. Otvoreno je 66.000 novih radnih mesta, počelo je da funkcioniše 14 teritorija ubrzanog razvoja, koje investitorima daju olakšice kakve Rusija inače nikome ne daje (a u stvari su to normalni uslovi poslovanja). Većina lučnih gradova ruskog Dalekog istoka obuhvaćena je programom „Slobodna luka Vladivostoka“, takođe sa vrlo ozbiljnim (a zapravo, normalnim) privilegijama. Proradio je Fond za razvoj ruskog Dalekog istoka, proradile su agencije za razvoj ljudskog kapitala i za podršku investicija i eksporta, usvojen je osnovni paket zakona i sasvim moderan program razvoja regiona.

Međutim, taj proces treba nastaviti da bi se dostigao optimalan geoekonomski i geopolitički položaj Rusije kao centra i spone koja povezuje ceo Evroazijski kontinent, i da bi se Kini obezbedio prijateljski i konstruktivni balans, kako ona ne bi postala „suviše moćna“ za svoje susede, tj. potencijalni hegemon od koga bi svi strahovali.

Najzad, u uslovima sve izraženije tendencije ka deglobalizaciji i fragmentaciji svetskog ekonomskog poretka, kao i pojačane težnje SAD da iskoriste međusobnu ekonomsku zavisnost zemalja i ekonomske veze kao oružje za dostizanje političkih ciljeva, treba težiti ka tome da bar Evroazijski kontinent izbegne pomenutu tendenciju i možda postane kolevka novog, pravičnijeg i stabilnog svetskog poretka, umesto starog koji se ruši.

Svetski poredak koji su posle rasturanja SSSR-a pokušale da uspostave SAD bio je zasnovan na političkoj, ekonomskoj i idejnoj hegemoniji Zapada, ali kao što se moglo i pretpostaviti, on nije mogao da zaživi. Od sredine 2000-ih taj poredak je brzo počeo da se osipa zbog grešaka, često zločinačkih, poput agresije u Jugoslaviji, Iraku i Libiji, i jednostavno zbog euforije koju je izazvao privid konačne izvojevane pobede. Sve je to u Americi dovelo do imperijalističkog preopterećenja, a u Evropskoj uniji do serije grešaka ili neaktivnosti, iako je bilo krajnje neophodno dejstvovati, tako da je EU sada u krizi iz koje se ne vidi izlaz.

Evropsko savezničko platno se para, a deo evropske elite zasada pokušava da zaustavi taj proces, i to pomoću konsolidacije na antiruskoj osnovi. Ali na toj veštačkoj osnovi unija se ne može spasti. To već dobro znaju svi misleći Evrpljani. Znaju, ali ne vide izlaz. Svesni su oni i da je neizbežan odlazak SAD iz Evrope, doduše uz oscilacije, pa čak i zakasnele pokušaje obnavljanja konfrontacije. Evrpljanima treba pružiti bar teoretsku mogućnost da konstruktivno izađu iz ćorsokaka.

Rusija i Kina su zvanično zajednički iznele koncepciju partnerstva ili društva Velike evroazijske zajednice. Pod tim izrazom se podrazumeva zajedničko polje ekonomske, logističke i informacione saradnje, mira i bezbednosti od Šangaja do Lisabona, i od Nju Delhija do Murmanska.

Čovečanstvo ne može da čeka ishod američkog previranja

Rusija je u 19. veku „dovukla“ Evropu do Tihog okeana. Ulice Vladivostoka, Habarovska i drugih sibirskih gradova još uvek krase zgrade u kojima su nekada bile smeštene rusko-nemačke i rusko-holandske kompanije i banke.

Sada Rusija ima mogućnost da izvuče političku i ekonomsku korist iz toga što će postati još jedna magistralna linija, a ponegde i centar zbližavanja Azije koja je u usponu, i Evrope koja je još uvek bogata i tehnološki napredna, ali koja vene u svojim krizama.

A najvažnija mogućnost Rusije je što ima priliku da stekne novi status. Ne dosadašnji status evropske periferije sa imanjima u Aziji, nego status atlantsko-tihookeanske sile, ustremljene u budućnost, tj. jednog od nekoliko centara sve moćnije Velike evroazijske zajednice.

Prirodno je da pretendovanje na jednu od uloga u novoj zajednici zahteva (ako drugi argumenti nisu dovoljni) da se u Rusiji pokrene aktivna politika ekonomskog i tehnološkog razvoja. Međutim, nju od samog početka treba ugrađivati u evroazijske okvire i tehnološke sheme. U Velikoj evroazijskoj zajednici Rusija može zajedno sa starim i novim partnerima proizvoditi i isporučivati nekoliko grupa robe visoke tehnologije – namirnice i robu za čiju proizvodnju su potrebne velike količine vode, i mnogo vrsta dubinski prerađenih sirovina. Ali ono što je najvažnije – može biti zadužena za bezbednost na kontinentu. Doduše, ona u suštini to već i jeste, iako „stari“ lideri to ne priznaju i nezadovoljni su zbog toga.

U širokim okvirima Velike evroazijske zajednice može početi da se rešava i problem evropske bezbednosti, koji je zapušten usled ekspanzije zapadnih saveza i prirodne reakcije Rusije, a ne može se rešiti u starim okvirima. Uostalom, bezbednost evropskog supkontinenta ugrožavaju migracije, terorizam, verski ekstremizam, sve veća ekonomska nejednakost i masovna nezaposlenost mladih, a sve su to problemi koji se mogu rešavati samo na nivou celog kontinenta.

Jasno je da izgradnja zajedništva ili partnerstva za razvoj, saradnju i bezbednost Velike evroazijske zajednice predstavlja zajednički projekat država koje požele da mu se pridruže. Njegove konture će se menjati u skladu sa okolnostima i potragom za odgovorima na stare i nove izazove.

Sada je očigledno dejstvo elemenata geoekonomske i geopolitičke arhitekture Velike evroazijske zajednice, čije stvaranje su pokrenule Rusija i Kina.

Geografski projekat će, po svemu sudeći, pored Rusije i Kine obuhvatiti i Belorusiju, Kazahstan i druge države Srednje Azije, kao i države ASEAN-a (Asocijacije zemalja jugoistočne Azije – Indonezija, Malezija, Filipini, Vijetnam i dr.), države koje su u „sprezi“ projekta Puta svile (Turska, Iran, Izrael i Egipat) i novi ekonomski prostor koji će se postepeno formirati realizacijom Regionalnog sveobuhvatnog ekonomskog partnerstva, za koje se zalažu Kina i ASEAN, uz učešće Indije, Japana i Južne Koreje. Rusija zajedno sa partnerima iz Evroazijske ekonomske unije (Belorusija, Jermenija, Kazahstan i Kirgizija) treba da odluči u kom obliku ima smisla pridružiti se izgradnji te fleksibilne ekonomske grupacije država.

Partnerstvo ili zajedništvo Velike evroazijske zajednice treba da se gradi na sledećim principima prosvećenosti i realističnosti.

– Usmerenje u pravcu podizanja nivoa blagostanja svih zemalja i naroda koji ulaze u ovu zajednicu, uključujući i postepeno kretanje ka zoni slobodne trgovine koja bi trebalo da obuhvati ceo kontinent.

– Pružanje podrške slobodnom svetskom ekonomskom sistemu, protivljenje njegovom usitnjavanju i politizovanju.

– Saradnja zasnovana na principu igre koja se svima isplati.

– Bezuslovno poštovanje državnog suvereniteta i teritorijalne celovitosti svih zemalja zajednice i svih zemalja sveta u celini.

– Bezuslovno poštovanje političkog pluralizma i prava svakog naroda i zemlje da bira svoj put razvoja i način života, pružanje podrške slobodi od spoljnog mešanja, podrške kulturnom pluralizmu, veri i verskoj toleranciji. Možda će jednog dana narodi kontinenta i čitavog čovečanstva doći do različitih varijanti jednog istog političkog modela, do neke vrste liderske demokratije, a možda se nikakav zajednički model nikada neće pojaviti.

– Suprotstavljanje politici sile, usmerenoj na stvaranje novih ili obnavljanje starih vojnopolitičkih alijansi i raskola.

– Usmerenost na saradnju u rešavanju kontinentalnih i međunarodnih globalnih problema, kao što je zagađenje prirodne sredine i promena klime, uz korišćenje napredne prakse, uključujući i evropsku.

Svi ovi principi nisu nešto novo. Na njih upućuje zdrav razum, oni su u različitim varijantama definisani i Poveljom UN i dokumentima drugih organizacija međunarodne zajednice. Problem je u tome što se oni ne poštuju. Zbog toga umesto napredovanja čovečanstva i međunarodnog sistema može doći do njegovog nazadovanja i povratka na put ratovanja i netrpeljivosti.

Treba učiniti pokušaj da se ti principi razviju i učvrste zasada u Velikoj evroazijskoj zajednici, a zatim da se primerom i saradnjom oni prošire i na ostatak sveta.

Prirodno je da ovaj projekat jeste i treba da ostane otvoren za ceo svet, za sve zemlje i kontinente. On ne treba da bude usmeren na izolovanje Sjedinjenih Američkih Država kao najvećeg aktera na svetskoj političkoj sceni. Amerika sama treba da izabere na koju će stranu. U prošlosti je ona pomogla u posleratnom obnavljanju većeg dela Evrope i pobeđenih neprijatelja, i igrala je ključnu ulogu u stvaranju savremenog globalnog ekonomskog sistema. Međutim, 1990. godine se odlučila za svetsku hegemoniju i doživela poraz, a sada pokušava da se revanšira. Svojim dejstvima ona objektivno (i zlonamerno, po mišljenju mnogih) doprinosi destabilizaciji mnogih zemalja i regiona. Uz sve to, očigledno je da se nalazi i u političkoj krizi uoči predsedničkih izbora.

Međutim, čovečanstvo ne može da čeka ishod američkog previranja. Zbog toga, pored čvrstog odvraćanja najopasnijih manifestacija američke politike, za koje se opredelila Rusija, treba graditi i konstruktivnu alternativu za srušeni bipolarni poredak i monopolarni svet čije se rušenje privodi kraju. Jedan od nosećih stubova tog novog svetskog poretka može i treba da postane partnerstvo ili društvo Velike evroazijske zajednice.

Sergej Karaganov je dekan Fakulteta za svetsku ekonomiju i svetsku politiku Nacionalnog istraživačkog univerziteta „Visoka škola ekonomije“, počasni predsednik Prezidijuma Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku.

Saergej Karaganov,
Ruska reč