Crkvenoslovenski jezik u Rusiji: Nove tehnologije proučavanja

U članku „Savremeno razumevanje veoma starih reči“ filolozi Kravecki i Pletnjova iz Instituta ruskog jezika „Vinogradov“ Ruske akademije nauka pišu da se istraživači jezika savremenog bogosluženja stalno moraju opravdavati i objašnjavati kakav je to čudan jezik i zašto ga treba proučavati. Svojevremeno se crkvenoslovenski jezik našao izvan sfere kulture i interesovanja naučnika.

Jedan od roditelja savremenog ruskog jezika

Autori članka podsećaju da se slavistika bavi proučavanjem savremenih jezika ili najstarijeg perioda u istoriji slovenskih jezika. Slavisti i rusisti proučavaju staroslovenski jezik, tj. jezik najstarijih knjiga koje su u 9. veku na slovenski jezik preveli Ćirilo i Metodije. Zatim u procesu nastave oni proučavaju i staroruski jezik. Međutim, kako kažu Kravecki i Pletnjova, prelazeći na 18. vek slavisti zaboravljaju šta je bilo pre njega i pominju samo ruski književni jezik koji se tada pojavio i o kome su diskutovali Lomonosov, Tredijakovski, Sumarokov, Karamzin i Šiškov. „A otkako je Puškin na tom jeziku napisao svoje izvanredne tekstove, novi jezik je počeo da se doživljava kao datost koja je postojala oduvek“, zaključuju autori.

Istorija ruskog književnog jezika u takvom viđenju izgleda ovako: u Rusiji se pojavljuju knjige koje su Ćirilo, Metodije i njihovi sledbenici preveli posle primanja hrišćanstva, prepisuju se i rediguju, a zatim se crkvenoslovenska pismenost širi da bi početkom 18. veka negde „nestala“. Umesto nje se pojavljuje novi književni jezik sa novom književnošću. Autori rečnika naglašavaju da je na takvoj pojednostavljenoj shemi zasnovana većina istorijskih studija o ruskom jeziku, i tvrde da je u stvarnosti sve bilo daleko složenije.

„Novi književni jezik je postojao naporedo sa crkvenoslovenskim bogosluženjem, a tokom dužeg perioda za seljake i građane crkvenoslovenski je bio i jezik osnovnog obrazovanja. Uostalom, crkvenoslovenski je veoma snažno uticao i na ruski književni jezik“, pišu Kravecki i Pletnjova. Ne treba gubiti iz vida da je poznata Lomonosovljeva teorija o tri stila izložena u članku koji se zvao „Predgovor o koristi crkvenih knjiga u ruskom jeziku“. U njoj je opisana izuzetno velika uloga koju je crkvenoslovenska pismenost odigrala u formiranju ruskog književnog jezika. U suštini, crkvenoslovenski jezik je temelj na kome se razvio savremeni ruski jezik i koji je faktički zaslužan za hiljadugodišnji kontinuitet pismene tradicije u Rusiji. U savremenom ruskom jeziku ima toliko mnogo crkvenoslovenskih elemenata, naročito u leksici (na primer, crkvenoslovenskog porekla su tako česte i obične reči kao što su „prazdnik“, „sreda“, „odežda“, „obщiй“, „nagrada“, „vremя“, „vozduh“, „veщь“, „vrag“ i mnoge druge), što rusistima daje pravo da govore o moćnom južnoslovenskom sloju u genezi ruskog jezika, ili čak da ga nazivaju istočnoslovensko-južnoslovenskim jezikom. Ruski jezik je organski apsorbovao viševekovnu crkvenoslovensku pismenu tradiciju i principijelno se razlikuje od dva druga istočnoslovenska književna jezika - beloruskog i ukrajinskog koji su bili normirani u 19. veku na bazi usmenih lokalnih dijalekata istorijskih teritorija Bele i Male Rusije.

I pored očiglednog uticaja na ruski jezik, crkvenoslovenski je od 18. do 20. veka u nekom smislu potisnut iz vidokruga istraživača. Na njemu su napisane stotine novih tekstova (pre svega crkvenih službi, pesama i akatista), ali su naučnici njega doživljavali samo kao iskvarenu varijantu staroslovenskog jezika, pišu Kravecki i Pletnjova, mada je ruska redakcija crkvenoslovenskog jezika najpre udahnula život ruskom književnom jeziku na kome su u 19. i 20. veku napisana remek-dela svetske književnosti, a zatim je nastavila da funkcioniše i da se razvija.

Nove tehnologije za proučavanje crkvenoslovenskog

Naučnici su tek krajem 20. veka obratili pažnju na crkvenoslovenski jezik. Po mišljenju Kraveckog i Pletnjove, ta činjenica ima i svoje prednosti. Prvo, istraživačima nije smetala tradicija tako da im je bilo lakše da koriste savremene metode. Drugo, istraživanja su započeta u doba uvođenja digitalnih tehnologija, tako da su lingvisti odmah počeli da rade sa masivima digitalizovanih tekstova.

Pojavili su se entuzijasti koji su stvorili bazu za kompjutersku obradu crkvenoslovenskih tekstova (od 2000. godine oni su se ujedinili u „Društvo slovenske tipografije“). Formiran je specijalni raspored slova za rad sa takvim tekstovima. Digitalizovane su sve knjige koje se koriste u savremenoj bogoslužbenoj praksi.

Govoreći o važnosti tih novih tehnologija u proučavanju crkvenoslovenskog jezika, autori članka naglašavaju da je u dobu koje je prethodilo eri računara izrada rečnika bila ogroman trud i trajala je godinama jer je podrazumevala sastavljanje kartoteke.

„Kartoteka velikog rečnika sadrži desetine ormana sa katalozima kartica na kojima je za svaku reč napisano mnoštvo primera. Poredeći te primere sastavljači rečnika izdvajaju za svaku reč osnovna značenja i opisuju ih“, pišu Kravecki i Pletnjova. „Korišćenje digitalizovanih tekstova omogućava da se izbegne mukotrpna priprema kartoteke i vađenje neophodnih primera pomoću specijalnih programa-pretraživača. Sada jednim pritiskom tastera sastavljač rečnika dobija na ekranu sve potrebne primere“.

Zanimljivost: prožimanje dva jezika

„Veliki rečnik crkvenoslovenskog jezika Novog doba“, pišu autori članka i urednici rečnika, opisuje leksiku knjiga po kojima se vrši bogosluženje u RPC i nekim drugim pravoslavnim crkvama. Pri sastavljanju rečnika autori su se zapitali treba li u dvojezični crkvenoslovensko-ruski rečnik uvrstiti reči koje postoje i u ruskom jeziku. Došli su do zaključka da je to neophodno učiniti jer će tako reči biti razumljivije (na primer, crkvenoslovenska reč „gnati“ znači „slediti nešto“, a u ruskom „gnatь“ znači goniti nešto od sebe). Na primer, crkvenoslovenska reč „bezknižnый“ znači „neučen, nepismen, koji ne ume da čita“, reč „bezbednый“ znači „bezbedan, uspešan“, „bezvozrastnый“ znači „novorođeni“, „bezgodno“ znači „u nevreme“, itd. Ruski jezik ima blisko ali ipak drugačije značenje. Treba reći da su tokom 19. veka urednici bogoslužbenih knjiga ulagali napore da smanje broj takvih „lažnik prevodiočevih prijatelja“. Konkretno, iz crkvenoslovenskih knjiga su udaljavane reči koje Rus doživljava kao rđave ili nepristojne. Takve su, na primer, reči „vonя“ (u crkvenoslovenskom jeziku znači „miris, miomiris“), „ponosnый“ („dostojan prezrenja, osude“), „izblevati“ („ispljunuti, izvrgnuti“), idr. „I u savremenim bogoslužbenim knjigama takve reči se sreću ređe nego u knjigama štampanim u ranijim periodima“, ističu ruski naučnici.

Ivan Morozov,
Ruska reč