Da li je počeo „Hladni rat 2.0“?

„Retorika političara i visokih oficira postaje sve ratobornija, a vojne doktrine se sve oštrije formulišu... Može se konstatovati da su prisutne sve karakteristike Hladnog rata“.

Poslednji lider SSSR-a Mihail Gorbačov je u više navrata već upozoravao da počinje novi Hladni rat, a nedavno je to ponovo učinio. „U određenom trenutku fraza ’počinje Hladni rat’ počela je da zvuči kao fraza ’Vukovi! Vukovi!’ iz poznate dečije priče“, piše politikolog Fjodor Lukjanov o bezbrojnim paralelama koje se danas povlače sa Hladnim ratom, ali se ujedno ograđuje i kaže: „Sada je, međutim, predsednik SSSR-a ipak u pravu“.

Retorika predstavnika Rusije i SAD zaista je daleko manje uzdržana, a lideri govore o međusobnom gubitku poverenja. Eksperti, doduše, zaista primećuju da postoje paralele koje nikoga ne raduju, ali mnogi tvrde da je sadašnja situacija daleko nestabilnija nego u doba Hladnog rata.

Nedostaje ideološka konfrontacija

Najveća sličnost starog Hladnog rata sa situacijom u kojoj se danas nalazimo sastoji se u zaoštravanju geopolitičke situacije u svetu, i u tome što napetost u različitim delovima sveta prerasta u konflikte. To se pre svega odnosi na Siriju i na Ukrajinu.

Međutim, čak i u situaciji kada između Rusije i SAD raste nepoverenje, odsustvo ideološke konfrontacije sprečava eksperte da ozbiljno govore o početku novog Hladnog rata.

„Razlika je u tome što su tada dva sveta bila izolovana jedan od drugoga, dok sada mi […] u velikoj meri imamo iste poglede na svet“, kaže za „Rusku reč“ Mark Galeoti, stariji saradnik Praškog instituta za međunarodne odnose.

Po mišljenju ovog eksperta, danas nema govora o početku novog Hladnog rata, i pored njegovih mnogobrojnih nagoveštaja koji se preuranjeno mogu protumačiti kao vesnici nove globalne konfrontacije.

Pa ipak, to nije jedina razlika između današnjeg perioda i onoga što su Rusi i Amerikanci doživeli u drugoj polovini 20. veka. „Rusija i SAD su još uvek najveće nuklearne sile na svetu, ali uloga vojne sile je tokom protekle tri decenije potisnuta u drugi plan“, rekao je za „Rusku reč“ Boris Stremljin, profesor međunarodnih odnosa koji se bavi periodom Hladnog rata.

„Ukupna moć dveju strana sada se više ne može porediti, ali je još važnije to što u savremenom sistemu međunarodnih odnosa ima mnogo aktera koje već ni SAD ni Rusija ne mogu efikasno da disciplinuju“, kaže Stremljin.

Drugim rečima, Rusija i SAD ne mogu efikasno da rešavaju međunarodne probleme u bilateralnom formatu, bez uključivanja drugih aktera koji imaju globalni ili regionalni uticaj. Epoha odluka koje su donošene u direktnim rusko-američkim pregovorima završila se raspadom Sovjetskog Saveza, a efikasno rešavanje kriznih situacija danas zahteva angažovanje sve većeg broja zainteresovanih strana. Po mišljenju eksperata, ta osobenost je danas važan faktor nepredvidivosti i rizika koji navodi ljude da se i nehotice osvrću na period Hladnog rata kao na svojevrsni orijentir.

Povratak u budućnost

„Ironija situacije je u tome što se Zapad vratio korišćenju stereotipa iz perioda Hladnog rata kako bi prikazao Rusiju kao opasnost, ali je sama koncepcija Hladnog rata palijativni instrument za pronalaženje oslonca u svetu koji je daleko komplikovaniji i teži za shvatanje“, izjavio je za „Rusku reč“ Anton Fedjašin, direktor Instituta za rusku kulturu i istoriju na Američkom univerzitetu u Vašingtonu.

U današnjem svetu, gde su svi ljudi bez izuzetka u opasnosti od terorizma, „bipolarni svet Hladnog rata deluje kao period relativne stabilnosti, gde je neprijatelj bio prepoznatljiv i pristupačan preko diplomatskih kanala“, kaže Fedjašin. „Današnji konflikti su daleko manje ograničeni u pogledu potencijala za dalju eskalaciju“.

I pored agresivne retorike u doba Hladnog rata, SAD i SSSR su se slagali kada je reč o tome kako treba zajednički upravljati svetom, smatra Boris Stremljin. „Danas je glavni uzrok obnavljanja konflikta [između SAD i Rusije] taj što niko ne zna kako se može dalje upravljati svetom, i to izaziva tenziju“.

U ovoj situaciji je krajnje aktuelno pitanje hoće li današnjim liderima na Zapadu i u Rusiji biti potreban neki ekvivalent Karipske krize za izgrađivanje novog sistema odvraćanja od kriznih situacija, a možda čak i sistema koji podrazumeva saradnju, ističe Lukjanov. Međutim, dok naučnici govore o potrebi za saradnjom, političari, po svemu sudeći, i dalje igraju svoju igru koja bi se mogla nazvati „Hladni rat 2.0“.

Nikolaj Ševčenko,
Ruska reč