Na današnji dan rođen Patrijarh Srbski Gospodin Pavle - pesma Nebeskom Iscelitelju iz pera pesnikinje Slavice Jovanović

Na  današnji dan rođen  Patrijarh Srbski Gospodin Pavle - pesma Nebeskom  Iscelitelju iz pera pesnikinje Slavice Jovanović

NEBESKI   ISCELITELJ

SVETOM PATRIJARHU SRPSKOM GOSPODINU PAVLU

U znak zahvalnosti za blagoslov koji sam dobila za svoje knjige duhovne poezije.

Slavica Jovanović

Iscelitelju, ti koji prekoračiš provaliju,
noseći u ruci brojanicu, ko žitni klas,
kome su zvezde posestrime,
koji se nikad nisi sageo ispod kraljevih nogu,
a ispod prosjačkih, polušapatom izgovarao molitvu za spas,
kome iz zgarišta i iz pepelišta,
neugasla niknu svetilišta i ognjišta,
kome je duša iznikla na nebu i postala zvezda.

Pevaču, pesme ti ptice, raspevane lastavice,
vodeničaru, što sitno žito pesmopoja podeli sirotinji,
iskušenja te razapinjala na krst,
kažiprstom upirali, podmetači kukavičijih jaja,
stršljenovi i gušteri, što presvlače zmijske košuljice,
a ne znaju stopala ti u stope Gospodnje staju
i patuljak ima veliku senku,
a samo izabrani vidi Božje lice.
Duhovni Gorostasu, inspiracijo pesnikinje,
beraču lekovitih trava, šake ti pune okrepljenja,
ko plod divlje ruže šipuraka,
travaru, ti koji nosiš svoj pečat, svoj grb,
svoj beleg od rođenja, svoj krst jasnoviđenja!

Čuvaru  Nebeskog zvona, proplaka ikona i predskaza,
ako ne bude opraštanja, kakva kazna može pasti sa neba,
zemljotres, suša, poplava, podrhtavanja
i zbog nečasnih  vulkanska prašina na ljudski rod,
dok se ne odvoji odrod, Pastiru, lutaće tvoj narod.
Poštuju te monahinje verne samovanju,
žednima Hrista, najduža si reka, potok i izvori,
ujedaju te za srce, al kad je odrod, znao šta je Bog,
kad je avetinja, znala šta je svetinja!?
Njima je vera značila, koliko pepela u šaku stane,
teško da će njima da svane...

Oni još beže od krsta, prizivaju pomračenje sunca.
Čudotvorni, parče praga manastirskog, ljubio si,
nisi pokleknuo pred iskušenjima,
molitva je mali anđeo na tvom velikom dlanu...
I nikakva kraljeva zapovest, bila overena žigom prstena,
nije ti značila ništa, nije ti reč zastala u grlu,
nisi je dočekao u strahu i grču,
znao si da brazdači imaju neplodno seme,
i u praskozorja i u predvečerja, opraštao si grehe,
čuvarkućo, sa manastirskog krova .

Tragaču, sa tobom peva hiljadu horova slavuja
i stižu poruke goloruke i bosonoge.
- Šta vam vrede oči, kad ne vide zvezde,
kad ne znaju prečicu do Nedodirljivoga ...
Koliko ima peska na moru, vode na izvoru,
u očima tvojim ima jasnovida,
šaka ti svetionik,  a Hrist pred očima živa slika,
ni previsoko, ni predaleko, tu negde iznutra govori.
Lučonošo, koji oživotvoriš nebeski trag,
znao si da će vrzina  kola nevernika, sravniti sa zemljom,
da će odrod biti posečena šuma,
opominje grmljavina, prolom oblaka, požar
i ratovi koji bukte ko nekad .

Nerukotvoreni, kome si dušu otvorio,
i koji stoji na vrhu planine, koji je vernim dušama  drag,
putokaz biće i Sudija blag.
Ko baci senku na Božije lice,
njemu se gubi svaki trag.
Iznad vrtloga, ponora, ćutanja, nepozvan dolazi kad tad.
Vidaru, isceljuju mošti svetaca,
za nas moli Bogorodica i hor anđela,
hodočasnik sam, ispred mene sveta Rakovica,
manastir žila kucavica, gnezdilište malih lastavica.
I srećan si jato što si ptica, zlatokrila ptica stokrilica.
Ujedaće se za jezik, kad fenjeri tvog pogleda, obasjaju put,
kad zora preseče pupčane vrpce,
a ljubav tvoja Svetog pesnika, sakrije tamu, pokaže sunce,
negde u nebeskom međurečju, negde u zvezdanom podmesečju,
tamo gde zore ne leleču, Pravoslavlja pripališ sveću.
I mirisaće bosiljak što izniknu iz tvog dlana,
ko miomiris smilja, nezaborava i tamjana ...

Slavica Jovanović novinar i književnik

iz  knjige  ‘’ Zlatovez  munja ‘’