Sedam čuda Srbije

Kao neko ko zbog prirode fakulteta putuje i proučava našu zemlju, pismo, predlog, tekst i fotografije Milorada Petrovića, studenta druge godine PMF-a u Nišu, odsek geografija, naročito su nas obradovale. On piše: „Srbija jeste mala, ali je prelepa zemlja i ima više kulturnih i prirodnih čuda od magičnog broja sedam. Svake godine studenti geografije imaju obaveznu organizovanu terensku nastavu. Ove godine destinacija je bila istočna Srbija. Za tri dana obišli smo mnoge pećine, preraste, vodopade i istorijska mesta, ali je na mene najveći utisak ostavio obilazak vodopada Veliki buk, za koji je čulo i koji je videlo malo ljudi u Srbiji.

Izvor Veliko vrelo i vodopad Veliki buk nalaze se u podnožju planine Beljanice. Uredbom Vlade Republike Srbije zaštićeni su 1995. godine kao spomenik prirode.

Vodopad Veliki buk pripada hidrokompleksu Lisine. Nalazi se nekih devet kilometara, 15 minuta vožnje asfaltnim putem, od Resavske pećine. Sam vodopad nastaje iz potoka Velikog vrela i visok je oko 20 metara. Neobičnog je izgleda jer je voda vremenom napravila dubok amfiteatar vertikalnih strana u bigrenim naslagama. Pod glavnim mlazom vode nalazi se jezerce duboko nekoliko metara. U samom podnožju vodopada nalazi se kafana „Vodopad“ u čijoj blizini je i mini zoološki vrt, ribnjak sa kalifornijskim pastrmkama i jezerce za sportski ribolov.
Izvor Velikog vrela
Okolne livade, pašnjaci i bogata šuma zajedno sa vodopadom čine skladnu i prelepu celinu koja poziva na obilazak i odmor što je dovoljno da se nađe na listi, a i postane jedno od sedam prirodnih lepota“.

U vezi s onim što na listi graditeljskih poduhvata treba da se nađe, za Aleksandra Babića, šefa Turističkog informativnog centra u Smederevu, dvoumljenja nema – to je Tvrđava despota Stefana Đurđa i Jerine u Smederevu. Za Svetlanu Pejčić, diplomiranog turizmologa iz Novog Sada, to su Sirmijum, Justinov franjevački samostan iz 12. veka u Baču, dok Ivana Sajb ima samo jednog favorita, a to je Drvengrad Emira Kusturice.

Dragan Savić iz Osečine želi da podseti, a one koji nikada nisu čuli za njega, i upozna s Tešmanovim konakom. Sem fotografija poslao nam je i interesantnu priču o njemu:

„Uzan, kaldrmisan vijugav drum kroz šumarke i voćnjake Soldatovića male, u podgorsko-rađevačkom selu Bastavu, dug je samo malo više od hiljadu metara. Nalazi se desno od regionalnog puta ka Ljuboviji, odnosno jedanaest kilometra od ove saobraćajnice zapadno od Osečine i vodi pravo u veliko dvorište nekadašnjeg viđenijeg trgovca stokom, kapetana Knežine krupanjske i načelnika Okružja podrinjskog Teodora Tešmana Soldatovića (Kekića), znamenite ličnosti ovog kraja iz prve polovine 19. veka.

Pravougaona zgrada s velikim podrumom, četiri sobe, hodnikom i tremom, a oko nje još deset starih – među kojima i porodični bogoslužbeni i jedan noviji objekat, što od kamena, što od ćerpiča i dasaka, čine jedinstven kompleks – Tešmanov konak.

Jedan od najimućnijih ljudi svog doba u ovom delu Srbije i poznanik Miloša Obrenovića, koji je dosta putovao i trgovao po Austriji, Ugarskoj i Rumuniji, sredinom 19. veka podigao je ovaj konak i opremio ga nameštajem iz Beča, keramičkim posuđem, kristalnim čašama, srebrnim priborom za jelo i mnogim drugim uvoznim novotarijama iz tog vremena, koje su većim delom sačuvane do sadašnjih dana. Svojim kćerkama sagradio je po devojačku magazu. Svaku je dobro odenuo u svilu i kadifu, okitio je zlatom i srebrom, kinđurio i ulepšavao i sve udao u čuvene domaćinske kuće, kažu zapisi i priče iz tog perioda.

Teodor Tešman Soldatović bio je unuk poznatog hajdučkog harambaše Đurice Soldata, koji se mnogo s Turcima inatio, a inat terao i Karađorđu, kasnije i knezu Milošu, grdeći ih za svaku nepravdu učinjenu narodu.

U toku Drugog svetskog rata u blizini ovih objekata došlo je do žestokog sukoba između partizana i četnika, pa je zbog neugodnih uspomena čitav kompleks bio dugo zapostavljen, čak i zapušten. Tek u novije vreme, sredinom osamdesetih godina minulog veka, uzet je pod zaštitu države i delimično popravljen, tako da se danas nalazi u relativno dobrom stanju.“