Branko Radun: Srbija nikada neće ući u EU?

Mediji su ovu izjavu protumačili kao Nemački jasan stav da se napravi pauza ne samo u širenju članstva EU već i u smislu uopšte započinjanja pregovora sa novim kandidatima. Čak i da EU započinje pregovore sa novim kandidatima to ne bi značilo i da će ih dovršiti za desetak godina. Ona je rekla da če Hrvatska najverovatnije postati članica EU polovinom 2013. Kako se čini čak i članstvo Hrvatske nije sasvim sigurno iako su se svi kleli u procenama da je to potpuno “završena stvar”.

 

Pa gde je tu Srbija koja očigledno ne može da dobije ni jedva simboličan datum početka pregovora o ulasku u EU, što je početak procesa koji može da traje i deset ili čak i dvadeset leta. Nema je.  Naročito upada u pažnju da će se eventualno u budućnosti oko potencijalnih kandidata razmatrati da li je sposposoban za ispunjavanje standarda vezanih za konkurentnost. To opet potpuno diskvalifikuje Srbiju u trci za članstvo, a u ostalom i druge komšije iz regiona (čak i Hrvatsku ako bi se to na nju primenjivalo).

To otprilike znači da ako bi Švajcarska poželela da uđe u EU, a ne želi, da bi mogli da je prime, ali da im ne pada da primaju balkansku sirotinju koju bi morali da izdržavaju u ovo teško krizno vreme kad ne znaju šta sa Grčkom da rade. Nemačka i dalje odbija kolektivizaciju dugova – što znači da prezadužene južnjake – Grke, Italijane i Špance ne misli da “šlepa” bez da Berlin u tome vidi svoj jasan interes.

Zašto oni ne žele da nam daju taj simbolički datum početka pregovora, ako znamo da on ne znači mnogo? Evropska unija ima mnogo sopstvenih problema i davi se u moru dugova i deficita, te ne zna kako da izađe na kraj sa postojećim članicama i njihovim krizama i dužničkim kolapsima. Nemačka pokušava da spase čitav taj projekat EU kao i evrozonu sa planom da se transformiše iz evropske Nemačke u nemačku Evropu. Strah Anglosaksonaca je da bi trenutna kriza evrozone i agresivnija politika Berlina mogli imati kolateralnu štetu u potpunoj dominaciji Berlina nad Briselom. Uostalom Nemci misle da ako finansiraju čitav taj cirkus od evroinstitucija, što ne bi bili i formalno menadžeri EU. Ili to ili propast evrozone što niko ne želi.

Uostalom Srbija je EU dala gotovo sve (tržište, bankarski sistem, kompanije, institucije... ) i Brisel i nije motivisan da ide putem integracija dalje u kojima ne može mnogo dobiti a nešto bi morali i izdvojiti za socijalu balkanske evrosirotinje. EU je u poziciji obesnog bogatog momka koji je od sirote devojke dobio sve što je hteo i stoga mu ni ne pada na pamet da je ženi i sebi na vrat natovari samo još jednu brigu. No sad je pitanje da li ta sirota devojka može da nađe nekog drugog, jer ovaj očigledno nije zainteresovan. E tu leži kvaka – ne može jer je već u neformalnoj vezi sa ljubomornim i osvetoljubivim čovekom koji se ne bi libio da je uništi ako poželi da ga napusti jer sa njim nema perspektivu.

Srbija danas očigledno i pored evrooptimizma koji se sad probudio kod nekih poput Dačića nema evropsku budućnost i ne može napred. Ali isto tako je suviše daleko otišla u procesu evrointegracija da bi mogla raskinuti tih hiljadu niti sa kojima je vezana za Brisel. Mi smo pustili Evropu kod nas koja se odomaćila ovde i kontroliše sve što je bitno u toj meri da čak i da čitava naša politička i intelektualna elita doživi „preumljenje“ i postane evroskeptična i antievropejska to ne bi značilo i promenu političke i geopolitičke orijentacije. Evropa nama određuje ne samo da li ćemo ući u EU već i sa kim ćemo i u kojoj meri poslovati. Tako pošto su dobili sve što su hteli i poželeli mogu da nas prepuste i Turcima pa da umesto evropskih dobijemo neoosmanske integracije, sa tim da EU i njihov protektor SAD zadrže većinski paket akcija u Srbiji. Čini se da je nekakav plan koji se ocrtava na horizontu nevesele srpske budućnosti da Srbija nikada ne uđe u EU, a sa tim da severni deo bude prepušten nemačkom a južni turskom uticaju – kao nekada kad samo bili podeljeni između vlasti Beča i Carigrada.

Srbija za sada na žalost nema šansu da bira između evropskog i neevropskog puta, jer nema kapacitet da vodi nezavisnu politiku. To je izgubljeno u najvećoj meri Petog oktobra, a posle su i ostaci tog političkog suvereniteta gubljeni u srbskim međusobicama u kojima se uvek stranci zovu da arbitriraju. Naš narod zna da ona kuća u kojoj drugi određuju ko će šta raditi nema budućnost. A u našoj kući svi su važniji od nas samih.

Nužan ali ne i dovoljan uslov je duhovni i intelektualni preokret kod naše političke, kulturne i intelektualne elite. Do god naša elita ne bude sazrela do tog nivoa da shvati da „Evropa“ nije Diznilend i da je potrebno da se oko svake bitne odluke ili stava stvori čvrst politički i nacionalni koncenzus do tada će nam stranci gazdovati u našoj kući.

Izvor: Pečat