Koreni titoističkog separatizma Šiptara na Kosovu i Metohiji

Turci su pod svojom direktnom državnoupravnom vlašću držali Kosovo i Metohiju od 1455. g. kada su zauzeli Novo Brdo pa sve do jeseni 1912. g. kada je ovu svoju drevnu oblast konačno oslobodila vojska Kraljevine Srbije i reintegrisala je u svoje državno telo, tj. tamo gde Kosovo i Metohija zakonski i na pravdi Boga i pripadaju.[1] U međuvremenu, za vreme ove otomanske okupacije centralnog dela srbskog državnog i nacionalnog tkiva još jedni azijatski okupatori se pojavljuju na tlu Stare Srbije, a to su kavkaski Albanci (današnji Dagestan) koji su preko Arabije i Sicilije godine 1043. g. došli na prostor današnje centralne balkanske Albanije[2], a od početka 18.-og stoleća sukcesivno se sa prostora današnje Šipnije naseljavaju uz podstrek otomanskih vlasti na prostor Kosova i Metohije potiskujući, terorišući i izbacujući srpske autohtone starosedeoce sa svoje sopstvene zemlje. Što bi narodna poslovica rekla: „došli divlji i isterali pitome“.
Tačno se zna na osnovu starih povelja i druge arhivske građe iz srbskog srednjeg veka kao i na osnovu prvog otomanskog „deftera“ (poreska knjiga) iz 1455. g. da je krajem Srednjeg veka procentualno šiptarski živalj na Kosovu i Metohiji bio zanemarljivo mali obzirom da je iznosio svega 2% i to uglavnom u oblasti Đakovice.[3] Međutim, sistematskim terorom nad starosedeocima etnička struktura na Kosovu i Metohiji se do 1912. g. toliko promenila da je ustanovljeno na osnovu prvog popisa nakon reintegracije Kosova i Metohije u matičnu državu Srbiju da u ovom delu Stare Srbije živi čitavih 50% Šiptara (u ogromnom broju muslimani i nešto rimokatolika). Dakle, za 200 godina (od o. 1700. g. do 1912. g.) nekadašnja centralna oblast srpske nacionalne države je etnički očišćena do pola. Ostala je da se očisti druga polovina. U tom kontekstu svaka promena državnog statusa Kosmeta i Metohije, tj. njegovo vraćanje u okvire države Srbije je za Šiptare predstavljao smrtonosni udarac za realizaciju njihovih velikošiptarskih teritorijalno-državno-nacionalnih planova koji su jasno formulisani od strane tzv. Prve prizrenske lige iz 1878. g.[4] i kojih se svi Šiptari pridržavaju sve do današnjih dana kao alfa i omega njihove nacionalne politike. Menjaju se samo saveznici u odnosu na trenutno geopolitičko stanje regiona i oko njega: Turci, Austro-Ugari, Italijani, Nemci, komunisti, NATO, Evropska Unija... 
 

 
Prvi put u svojoj povesnici balkanski Šiptari su od Musolinija u aprilu 1941. g. dobili kao poklon na tacni ogromnu državu o kojoj su sanjali još od Prve prizrenske lige 1878. g. i koju su odmah nakon primanja poklona počeli zdušno da čiste od pravih vlasnika – Srba. Tada se i skoro čitavo Kosovo i Metohija našlo u ovoj marionetsko-satelitskoj Musolinijevoj Velikoj Šipniji sem svog severnog dela i to iz dva razloga:
1. tamo nije bilo Šiptara kao ni danas, i
2. Nemci su za sebe uzeli rudnik Trepču i severni deo Kosova koji gravitira prema Trepči radi eksploatacije rudnika.
Dakle, ono što su uradili titoisti nakon 1945. g. nije uspeo da uradi čak ni Musolini: uključili su i sever Kosova u drugu nezavisnu šiptarsku državu na Balkanu − tzv. Autonomnu Pokrajnu Kosovo i Metohiju kako bi i ta apsolutno čisto srbska kosmetska oblast zajedno sa ostatkom ovog dela Stare Srbije nakon smrti Envera Hodže otišla u Veliku Šipniju. Do poklanjanja čitave kosovskometohijske teritorije Enver Hodžinoj Šipniji odmah nakon rata nije došlo samo iz jednog jedinog razloga: Hodža je stao na Staljinovu, a ne na Titovu stranu nakon Rezolucije Informacionog Biroa od 28. juna 1948. g.[5] Dakle, čekalo se da prvo Hodža umre pa da se realizuju i predratni i ratni planovi KPJ u vezi sa Kosovom i Metohijom. Sudbina je htela da se Tito lično ne nasladi ovim činom jer je umro pre Hodže, ali je zato za vreme svoje antisrpske diktature od 35 godina uradio sve da Kosovo i Metohija budu faktički otcepljeni od Srbije i prvom zgodnom prilikom pripojeni Šipniji. Stoga i ne čudi da su kosmetski Šiptari ni godinu dana nakon Titove smrti početkom 1981. g. javno i otvoreno masovno na ulici i tražili ispunjenje datih obećanja koja je na kraju realizovao umesto mašin-bravara Tita veliki švaler iz Bele kuće − Bil Klinton, a verifikovao teksaški rančer Džordž Buš Junior (to je onaj koji je nakon svoje prve i jedine predsedničke posete Šipniji morao da kupi novi ručni sahat).
Možemo na ovom mestu zasigurno da tvrdimo da se koreni titoističkog separatizma kosovskometohijskih Šiptara nalaze u odlukama tzv. Bujanske konferencije sa samoga kraja 1943. g. i početka naredne 1944. g. Ta famozna konferencija šiptarskih separatista u selu Bujanu na teritoriji Severne Albanije trajala je čitava tri dana (dakle dan duže od Brozovog Drugog zasijedanja AVNOJ-a) od 31. decembra 1943. g. do 2. januara 1944. g. i faktički je predstavljala šiptarski odgovor na jugokomunističke odluke u Jajcu, a bila je nelegalna, nelegitimna, divlja i šumska kao i sva zasedanja titoističkog AVNOJ-a i ostalih partizanskih skupština. Da se potsetimo da su u Jajcu prisutni komunistički deputati iz svih delova Jugoslavije sem iz Srbije doneli “odluku”[6] da se nakon rata formira Federativna Narodna Republika Jugoslavija sastavljena od šest federalnih jedinica od kojih su dve (Crna Gora i Makedonija) u etno-nacionalnom smislu direktno otrgnute od Srba pa i od Srbije dok se na drugoj strani stvarala velika Hrvatska i Slovenija. Dalje komadanje Srbije i Srba je osmišljeno odvajanjem Vojvodine i KosMeta od njihove matice. Legalni vladar Kraljevine Jugoslavije je detroniran, a austrougarski kaplar je sam sebi prišio ni manje ni više nego čak maršalske epolete koje nije imao čak ni Staljin koji je tada već dobio rat nakon Staljingradske i Kurske bitke.[7]
Jajačkim odlukama Brozov AVNOJ je u svakom slučaju odredio državne granice posleratne Jugoslavije u okviru kojih se formalno našlo i Kosovo sa Metohijom što se trebalo pošto-poto poništiti nekom šiptarskom pandan konferencijom na kojoj bi navodno na osnovu narodne volje kako kosmetskih tako i šipnijskih (albanskih) Šiptara granice posleratne Jugoslavije bile prekrojene u korist Šipnije. Tako je i došlo do konferencijskog zasedanja u selu Bujanu na kome su učestvovali „narodni delegati“ iz Šipnije i sa Kosova i Metohije uz napomenu da je od 49 prisutnih delegata, sa KosMeta bilo samo sedam, a koje je predvodio Pavle Jovićević. Ovde je od krucijalne bitnosti skrenuti pažnju na to da je prisustvo bar nekoliko kosmetskih ne-Šiptara (Srbi i jedan musliman) bilo preko potrebno sa formalne tačke gledišta kako bi se Bujanskim “odlukama” dao multietnički kredibilitet. Iz istog tog multietničkog razloga na zastavi terorističke samoproglašene države OVK 17. februara 2008. g. pod firmom „Republike Kosovo“ se nalazi šest zvezdica koje navodno simbolizuju svih šest najglavnijih etničkih grupacija na KosMetu iako su svi ne-Šiptari faktički proterani (uključujući i raznorazne muslimane) nakon juna 1999. g. tako da one koji su ostali u Tačikistanu, a nisu Šiptari možete da brojite na prste i to jedne ruke, ali ih formalno za zapadne TV i novine ima (usput, tih šest petokrakica na plavoj EU-NATO podlozi u stvari predstavljaju šest teritorija na koje Šiptari pretenduju u okviru projekta Velike Šipnije).    
Separatističkom zasedanju u Bujanu su prethodile i određene idejno-tehničke pripreme iz kojih se takođe može videti šta će biti sa Kosovom i Metohijom nakon titoističkog preotimanja vlasti i zavođenja „diktature proletarijata“. Tako je u novembru mesecu na zasedanju na Šar planini odlučeno da se „Oblasni komitet KPJ za Kosovo i Metohiju“ preimenuje u „Pokrajinski komitet KPJ za Kosovo i Dukađin“. Dakle, Titovi šarplaninci su ovom odlukom, kao prvo, unapred prejudicirali status KosMeta u okviru posleratne federalne jedinice Srbije – od oblasti do pokrajine, i kao drugo, tu pokrajinu su i formalno desrbizovali, tj. pošiptarili. Naime, status jedne teritorije kao pokrajine je nesumnjivo veći i nezavisniji od statusa oblasti, što će reći da je pokrajinski status daleko povoljniji za secesiju u odnosu na pozicije koje obezbeđuje oblasni status obzirom da su ingerencije pokrajine veće u odnosu na jednu oblast. Čiji KosMet nakon rata treba da bude da se naslutiti sobzirom na promenu naziva jednog njegovog dela – vekovna srbska Metohija je preimenovana u nikad postojeći šiptarski Dukađin koji jeste granični predeo prema KosMetu u severnoj Šipniji ali se nikada nije koristio za samu teritoriju Metohije iz prostog razloga jer je Metohija bila oduvek sastavni deo Kosova, a Kosovo sa Metohijom deo države Srbije ali nikada Šipnije. Formalni razlog za preimenovanje srpske drevne Metohije u skorojevićski šiptarski Dukađin je bio taj da ovaj toponim (Metohija) ima versko-crkvenu konotaciju (što je apsolutno tačno), a nova Jugoslavija se gradi na racionalno-ateističkim osnovama i rezonima. Međutim, da se ovde radilo o bajkama za predškolski uzrast govori nam i činjenica da glavni komunistički harambaša Josip Broz Tito nije nikada promenio svoje biblijsko ime Josip (Jozef) u neko ateističko kao što to nije uradio, na primer, ni Fadilj Hodža (hodža je muslimanski sveštenik).[8]
Ovakve promene verskih toponima u „ateističke“ nisu praktikovane u katoličkoj Sloveniji i Hrvatskoj ali jesu na srbskom pravoslavnom KosMetu. Tako, na primer, hrvatski Križevci nisu nikada preimenovani u neki ateistički toponim sa mađarskom leksičkom konotacijom. Istu politiku zatiranja toponima po etničkoj osnovi je u svoje vreme sprovodio i Enver Hodža u Šipniji od 1967. g. kada je proglasio Šipniju za prvu ateističku državu na svetu. Tom prilikom je promenjen velki broj toponima kao i veliki broj ličnih imena i prezimena koja su imala versku konotaciju ali uglavnom grčko-pravoslavna dok su slučajevi menjanja šiptarsko-muslimanskih ličnih imena i prezimena bili izuzeci. U svakom slučaju, preimenovanjem, tj. pošiptarivanjem, srpske Metohije u šiptarski Dukađin brisala se i državna granica između Jugoslavije i Šipnije, a samim tim se ukazivao smer rešavanja kosmetskog pitanja ako je tu uopšte i imalo šta da se rešava obzirom da se zna u koga su tapije na zemlju. Šćipetarski Dukađin je tako stekao legitimitet da absorbuje srpsku Metohiju. U duhu secesije KosMeta od Srbije su tako na ovom novembarskom šarplaninskom zasedanju 1943. g. osnovani i „Glavni štab NOV Kosova i Dukađina“, „Pokrajinski komitet KPJ za Kosovo i Dukađin“, „Oblasni komitet KPJ za Dukađin“ i „Oblasni komitet KPJ za Kosovo“, a da pri tom Komunistička partija Srbije nije ni postojala. Naime, Komunistička partija Srbije je formirana tek nakon završetka rata u maju 1945. g. u Beogradu,[9] a dotle je postojao „Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju“ na čijem je čelu kao prvi sekretar „PK KPJ za Srbiju“ bio Blagoje Nešković 1941. g. – 1945. g. Sve ostale federalne jedinice Titove Jugoslavije su imale do tada formirane svoje zemaljske komunističke partije tako da u toku rata jedino federalna jedinica Srbija nije imala svoju KP što će reći da se od samog početka stvaranja Titoslavije Srbija stavljala u podređeni položaj u odnosu na sve ostale zamišljene federalne jedinice ali se zato izjednačavala po ingerencijama sa Kosovom i Metohijom što će reći da KosMet od početka nije ni zamišljan kao stvarni deo Srbije što stvarno nije ni bio u Titoslaviji isto kao ni Vojvodina.
 

 
Odluke Bujanske konferencije su kao što to komunistički red i nalaže bile već unapred zapisane i donete te je u Bujanu samo formalno trebalo da se izglasa otcepljenje Kosova i Metohije kako od buduće federalne jedinice Srbije tako i od čitave Titoslavije. Komunisti su inače bili poznati po temeljnom i dobro utanačenom predkonferencijskom radu tako da učesnici-delegati na ovakvim „narodnim“ skupovima nisu morali ni najmanje da razbijaju glavu po pitanju odabira opcija jer ih nije ni bilo. Tako se dogodilo i u Bujanu gde je partizanska konferencija već prvog dana, tj. 31. decembra 1943. g., usvojila unapred pripremljenu tzv. „Bujansku rezoluciju“ čiji početni paragraf glasi doslovce ovako:
„Kosovo i Metohija je kraj koji je naseljen najvećim delom šiptarskim narodom, a koji, kao i uvek, tako i danas – želi da se ujedini sa Šipnijom. Prema tome, osećamo za dužnost ukazati pravi put kojim treba da pođe šiptarski narod da bi ostvario svoje težnje. Jedini put da se Šiptari Kosova i Metohije ujedine sa Šipnijom jeste zajednička borba sa ostalim narodima Jugoslavije protiv okupatora i njegovih slugu. Jer je to jedini put da se izvojuje sloboda, kada će svi narodi, pa i Šiptari, biti u mogućnosti da se izjasne o svojoj sudbini sa pravom na samoopredeljenje do otcepljenja“.[10]
Poruka ovog uvodnog i najbitnijeg paragrafa je apsolutno jasna ali treba obratiti pažnju i na finese. Polazi se od toga da je KosMet naseljen pretežno Šiptarima u datom trenutku, tj. krajem 1943. g. i početkom 1944. g., što jednostavno predstavlja verifikovanje šiptarsko-balističkih zločina genocidne prirode počinjene nad Srbima ne samo za vreme postojanja Musolinijeve Velike Šipnije već i pre toga. Ako se zna da je uoči rata na KosMetu postojao izbalansiran odnos Srba i Šiptara (i to nakon dvovekovnog terora ovih poslednjih nad ovim prvima), a da se nakon rata taj odnos promenio u šiptarsku korist usled fizičke likvidacije oko 25. 000 Srba, proterivanja najmanje 100.000 Srba iz pokrajine i naseljavanjem oko 200.000 Šiptara iz Šipnije (tzv. „Kosovari“), jasno je da je Bujanska rezolucija u ovom kontekstu imala ulogu priznavanja status quo situacije po ugledu na odluke Drugog zasedanja AVNOJ-a kojima se takođe legalizovao hrvatsko-bošnjački etnocid nad Srbima preko propagandne politike suživota u novoj Jugoslaviji pod parolom antirevanšističkog „bratstva i jedinstva“. Dalje se otvoreno kaže da je cilj svih Šiptara na KosMetu, pa tako i onih malobrojnih u titoističkim naoružanim odredima anšlusiranje Kosova i Metohije od strane susedne Šipnije na osnovu Lenjinove sintagme samoopredeljenja do otcepljenja. To što su na KosMetu Šiptari na privremenom radu u drugoj državi i to što Šiptari nemaju nikakve ni pravne ni moralne tapije na tuđu zemlju, bez obzira što na njoj stanuju kao gastarbajteri, nije iz razumljivih razloga otimačine uzimano u obzir. Dakle, bujansko-šiptarska filozofija privatnog vlasništva bi se mogla svesti na parole „čije stado njegova i livada“, „čiji auto njegov i parking“ ili „čiji krevet njegov i čitav hotel“, a po ugledu na sovjetske boljševike koji su preko Lenjinovih parola „fabrike radnicima“ i „zemlja seljacima“ opljačkali tuđu imovinu (i rusku i inostranu). Po toj logici „nacionalizacije“ štediše u nekoj banci imaju pravo da prisvoje čitavu banku i zatim je prodaju jer imaju štedne uloge u njoj.
Ovde treba obratiti i pažnju na trenutak u kome se organizuje konferencija u Bujanu: ne samo nakon Jajca već pre svega nakon kapitulacije Italije (septembar 1943. g.) i Teheranske konferencije saveznika (koja se poklapa sa Jajačkom skupštinom Titovih nacionalizatora). Naime, krajem te 1943. g. je bilo sasvim jasno ko će da dobije, a ko da izgubi rat pa je stoga i ustašama i balistima bilo bitno da se što veći broj pripadnika svojih nacionalnih grupacija do kraja rata prebaci u pobednički tabor i tako legalizuju tekovine iz prvog dela rata kada je voda išla na njihovu vodenicu. U konkretnom bujanovačkom slučaju, legalizacija Musolinijeve i nakon toga Hitlerove Velike Šipnije bi se sprovela tako što bi se Šiptari uključili u Titov NOB na kraju rata i formalno kao deo antihitlerovske koalicije iskoristili svoje navodno pravo da se samoopredele demokratskim putem u kojoj će državi da žive nakon rata i to sa sve zemlje na kojoj trenutno stanuju kao podstanari. To što i drugi narodi na toj istoj teritoriji (npr. Srbi) po istoj toj lenjinističkoj logici samoopredeljenja imaju podjednako pravo da se samoopredele nije uzimano u obzir jer se nije uklapalo u projekat Velike Šipnije još od 1878. g. I upravo iz ovog razloga je Broz dozvolio komunističkoj vojsci Envera Hodže iz susedne Šipnije da formalno zajedno sa titoističkom komunističkom vojskom i jedinicama bugarske armije učestvuje u „oslobađanju“ KosMeta od 17. novembra do 23. novembra 1944. g.[11] kako bi nakon rata susedna država Šipnija polagala nekakvo pravo na ovu srbijansku provinciju, tj. da odlučuje o njenoj sudbini.[12] 
Još pre kao i za vreme čitavog Drugog svetskog rata, pa tako i za vreme bujanskog konferentisanja, bilo je poznato da je upravo ovakve „bujanske“ stavove javno zagovarao Enver Hodža – Titova kopija i štićenik u Šipniji koga je Tito i materijalno i vojno i finansijski podržavao sve do Rezolucije IB-a 1948. g. Da su se bujanski stavovi o sakaćenju Srbije podudarali sa kosmetskom politikom Titoslavije govori nam i činjenica da niko i nikada od strane partizankomunista i njihove institucionalizovane strukture vlasti nije osudio odluke Bujanske konferencije, a do rasturanja SFRJ je bilo itekako dovoljno vremena za takvu osudu i pored zahteva kosmetskih Srba.[13] Titoistička mašinerija „bratstva i jedinstva“ je radila punom parom i gazila sve one koji su „narušavali dobrosusetske odnose u višenacionalnim sredinama“ pa je tako baš iz tog razloga titoslavska „narodna“ skupština osakaćene Srbije odmah nakon rata brže-bolje i donela čitav jedan zakon o zabrani povratka prognanih autohtonih vlasnika zemlje  sa KosMeta u periodu ratne Velike Šipnije u svoje domove i na svoju zemlju. Ovakav besprimeran cinizam se jedino možda može uporediti u novijoj balkanskoj povesti sa obrazloženjem Glavnog stana NATO pakta da je ova alijansa 1999. g. greškom bombardovala ambasadu NR Kine u Beogradu usled korišćenja zastarele mape glavnog grada Srbije. U svakom slučaju, odluke Bujanske konferencije su zasigurno bile smernice kojim putem Šiptari na Kosovu i Metohiji imaju da idu sve do realizacije proklamovanih ciljeva Prve prizrenske lige.[14]
Nakon usvajanja Rezolucije u Bujanu trebalo je i potpisati ovaj separatistički akt. Od 49 učesnika konferencije u svojstvu „narodnih deputata“ samo jedan učesnik to nije uradio – Srbin Simo Vasiljević, poznati trgovac iz carskog grada Prizrena koji je nakon rata od strane vlasti bio jednostavno odbačen na margine života što mu je bila kazna za kršenje partijske discipline. Koliko je titoistička NR/SR Srbija bila nacionalno obezglavljena i sa poltronskim političkim rukovodstvom govori nam upravo činjenica da je ova i ovakva Brozova Srbija uvažavala odluke donete u Bujanu kao i učesnike Bujanske konferencije (sem Vasiljevića) pa je tako prilikom „proslave“ četrdesetogodišnjice Bujanske konferencije (31. decembra 1983. g. i to nakon šiptarskih separatističkih demonstracija iz 1981. g.) Beograd na ovu svečanost poslao zvaničnu republičku delegaciju. Da li ste ikada čuli da, na primer, zvanična Mađarska, komunistička ili postkomunistička, slavljenički obeležava potpisivanje Trijanona sa vojnom paradom u Budimpešti na Trgu heroja (Hešek ter)?! Niste i nećete.
 

[1] „Sam savez balkanskih država, usmeren na potiskivanje Turske iz Evrope i ponovno ovladavanje teritorijama na koje su se polagala istorijska prava, a takođe sa ciljem da se matičnm državama prisajedine brojni sunarodnici pod tuđinskom vlašću, ostvaren je u atmosferi straha da neposredno sledi austrougarska i italijanska ekspanzija u zapadnim i južnim delovima Balkana, koji su još uvek bili u sastavu Osmanskog carstva“ (Nebojša Damnjanović, Vera Zdravković, Slike rata. Balkanski ratovi na razglednicama u istorijskom muzeju Srbije, Beograd: Istorijski muzej Srbije, 2012, str. 5).

[2] O tome da su balkanski Šiptari poreklom sa Kavkaza, a da su na Balkan došli sa Sicilije 1043. g. kao vojnici vizantijskog stratega Đorđa Manijaka izričito, pored još nekih istočnika, govori i vizantijski letopisac Mihailo Ataliota (Michael Ataliota, Corpus Scriptorum Historiae Byzantinae, Bonn: Weber, 1853, str. 18). Da je ova „Kavkaska teorija“ o poreklu balkanskih Šiptara tačna potvrđuju čak i šiptarski povesničari na zapadnim univerzitetima (Stefang Pollo, Arben Puto, The History of Albania, London-Boston-Hebley: Routledge & Kegan, 1981, str. 37). O postojanju države Albanije na Kavkazu u doba Aleksandra Makedonskog piše i grčki istoriograf Ksenofont. Inače, Kosovo i Metohija su za Srbe i Srbiju ono što je Toskana za Italijane i Italiju i u povesnom i u državnom i u kulturološkom smislu reči. Kosovski manastir Gračanica (podignut 1315. g.) i metohijski manastir Visoki Dečani (podignut 1335. g.) su, na primer, stariji od “Krivog tornja” (“Torre Pendente”) u Pizi (podignut 1350. g.) kao i od čuvenog renesansnog zvonika (“Campanila”) u Firenci (podignutog 1359. g.). Ove dve srpske i hrišćanske svetinje, kao i mnoge druge, na Kosovu i Metohiji su starije i od pokrštavanja poslednjeg evropskog naroda – Litvanaca, 1387. g. (Alfredas Bumblauskas, Senosios Lietuvos istorija, 1009−1795, Vilnius: R. Paknio leidykla, 2007, str. 134−139).

[3] Videti krucijalni povesni istočnik za ovu problematiku: Hazim Šabanović (glavni urednik), Hamid Hadžibegić, Adem Handžić, Ešref Kovačević (priredili), Oblast Brankovića. Opširni katastarski popis iz 1455. godine (naslov originala: Defter-I, Mufassal-I, Vilayet-I, VLK, sene 859), Monumenta Turcica. Historiam Slavorum Meridionalium Illustrantia, Tomus tertius, serija III, Defteri, knjiga 2, sv. 1, Sarajevo: Orijentalni institut u Sarajevu, 1972. Jedan od najpoznatijih južnoslovenskih filologa 20.-og stoleća, Pavle Ivić je decidan tvrdeći: „Činjenični materijal jasno pokazuje da nije bilo jezičkog kontinuiteta između antičkog stanovništva sadašnje Kosovske pokrajine i življa koji sada nastanjuje tu oblast.“ (Pavle Ivić, O jeziku nekadašnjem i sadašnjem, Beograd: BIGZ−Jedinstvo, 1990, str. 141).

[4] Peter Bartl, Albanci od srednjeg veka do danas, Beograd: CLIO, 2001, str. 94−97.

[5] Sam Enver Hodža je u svemu kopirao svog velikog idola Staljina pa je tako nastojao da bude njegova kopija u Albaniji (Robert Bideleux, Ian Jeffries, A History of Eastern Europe. Crisis and Change, London−New York: Routledge, 1999, p. 550).

[6] Odluke Drugog zasedanja AVNOJ-a nisu donete glasanjem, tj. prebrojavanjem glasova, bilo glasačkim listićima ili podizanjem ruku, nisu čak donete ni aklamacijom već „orkestriranim aplauzima učesnika ove manifestacije, posle čega je predsedavajući izgovarao unapred naučene reči: ‘Na osnovu jednoglasnog aplauza konstatujem da smo usvojili...’ ili ‘Na osnovu jednodušnog aplauza konstatujem da smo prihvatili predlog...’“ (Pero Simić, Draža. Smrt duža od života, Beograd: Službeni glasnik, 2012, str. 182). Od 303 člana AVNOJ-a ovom zasedanju u Jajcu je prisustvovalo samo 142 delegata pa se kvorum obezbeđivao tako što je manjina glasala i za sebe i za sve one koji nisu bili prisutni u sali (Pero Simić, Tito fenomen 20. veka, Beograd, 2011, str. 122−125). Na sličan način je verovatno radio i šiptarski bujanski AVNOJ iz 1943./1944. g.

[7] Svetska povest ratovanja beleži ovaj akt kao najbrže avanzovanje jednog soldata od najnižeg do najvišeg vojnog čina preskačući čitavu plejadu svih ostalih u nizu – od kaplara/razvodnika do maršala. Radomir Putnik je, na primer, da bi zaradio čin vojvode (ekvivalentno maršalu) morao da oslobodi čitavu Staru Srbiju od Turaka u Prvom Balkanskom ratu 1912. g. dok su Živojin Mišić i Stepa Stepanović taj čin zaradili braneći i odbraneći Srbiju od Brozove austrougrarske soldateske 1914. g. Broz je, inače i takođe, i jedini „maršal“ na svetu koji je taj čin „zaradio“ konstantnim bežanjem pred neprijateljem. Brozov kolega po kaplarskom činu iz istog rata i istog vojno-političkog saveza – Adolf Hitler nije ipak sebi kao nemački firer prikačio nikakav novi vojni čin jer ga jednostavno nikada nije ni zaslužio.    

[8] Albanija je 1967. g. zvanično proglašena za „prvu ateističku državu na svetu“ pa su tako zatvoreni svi verski objekti i institucije, a verskim službenicima je zabranjeno da vrše svoje dužnosti. Religijski nazivi toponima su se zamenjivali sa profanim pa je čak vršena i praksa da se lična imena i prezimena sa verskom konotacijom menjaju u ateistička. Međutim, ovakva ateistička i nova kulturna revolucija po uzoru na kinesku iz doba Mao Cetunga je bila uglavnom odličan paravan za asimilaciju etničkih manjina, tj. svih ne-Albanaca, a pogotovu pravoslavnih Grka, obzirom da su se na udaru Hodžinog državnog ateizma našli uglavnom hrišćani, a pogotovo ne-Albanci (Hugh Poulton, The Balkans: Minorities and States in Conflict, London: Minority Rights Publications, 1994, str. 193−203). Stoga je danas Albanija (zajedno sa Hrvatskom i Kosovom) teritorija sa najmanjim brojem manjina u čitavoj Evropi.  

[9] Komunistička partija Srbije je poslednja pokrajinska partija osnovana kao takva u okviru Komunističke partije Jugoslavije što možda i najbolje govori o namenjenom podređenom i kolonijalnom odnosu Srbije u okvirima buduće Titoslavije u kojoj su gazdovale Hrvatska i Slovenija eksploatišući ostatak zemlje.

[10] Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918−1988, Druga knjiga, Beograd: NOLIT, 1988, str. 294−295.

[11] Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918−1988, Druga knjiga, Beograd: NOLIT, 1988, str. 417.

[12] Poznato je da je Hodžina tzv. „Narodno-oslobodilačka vojska Albanije“ bila uveliko dotirana i potpomagana od strane Brozove partizanske vojske i da bez te krucijalne pomoći ne bi uspela da se dokopa vlasti u Albaniji nakon povlačenja nemačke armije. 

[13] U kom smeru će se razvijati pitanje KosMeta nakon rata u okvirima Titoslavije bilo je jasno vrlo brzo nakon komunističkog „oslobođenja“ ove pokrajine obzirom da su se lokalni Šiptari ponovo latili oružja protiv novih jugoslovenskih vlasti zahtevajući da se KosMet priključi Šipniji na osnovama rezolucije u Bujanu. Ovu šiptarsku „kontrarevoluciju“ na KosMetu od decembra 1944. g. do marta 1945. g. je Brozov režim morao da ugušuje direktnom vojnom intervencijom u toku koje je 8. februara 1945. g. uvedena vojna uprava na Kosovu i Metohiji. Ovu odluku o uvođenju vojne uprave je doneo sam Josip Broz. Za komandanta vojne uprave je postavljen pukovnik Savo Drljević, a za političkog komesara Đuro Medenica. Za komandanta vojne oblasti je tom prilikom imenovan pukovnik Nikola Božanić. Tada je angažovano čitavih 39.000 boraca tzv. NOVJ koji su bili raspoređeni u čak 15 brigada. Nakon zadavanja odlučujućeg udarca šiptarskim „kontrarevolucionarima“ 21. februara 1945. g. u selu Trsteniku u oblasti Drenice pojedini šiptarski odmetnici su pružali otpor sve do 1952. g. (Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918−1988, Druga knjiga, Beograd: NOLIT, 1988, str. 418).  

[14] Pored Prve postojale su još Druga i Treća prizrenska liga šiptarskih nacionalista i šovinista. Druga prizrenska liga je na zasedanju od 16. juna do 19. juna 1943. g., kojim je predsedavao čuveni šiptarski islamski fundamentalista Džafer Deva, donela odluku o osnivanju 21.-ve SS brdske divizije „Skenderbeg“. Treću prizrensku ligu su osnovali šiptarski gastarbajteri na Zapadu sa ciljem formiranja šiptarskih oružanih snaga u svim balkanskim oblastima u kojima žive Šiptari sa osnovnim političkim zadatkom razbijanja Titoslavije i stvaranja Velike Šipnije. Odluka o formiranju terorističkih oružanih formacija je doneta na zasedanju Treće prizrenske lige u Njujorku 26. i 28. novembra 1966. g. (Dr Radoslav Gaćinović, Nasilje u Jugoslaviji, Beograd: EVRO-GIUNTI, 2002, str. 165).