Rusija i Ukrajina: 360 godina od ponovnog ujedinjenja

1. oktobra 1653. godine po dekretu Opštedržavne staleške skupštine Levoberežna Ukrajina je postala deo Rusije. Ovo pripajanje je imalo ogroman istorijski značaj za dve zemlje – geopolitički, socijalni i kulturni.

Ukrajina je od 16. veka ulazila u sastav ujedinjene litvansko-poljske kneževine – Reči Pospolite. Stalni pritisak od strane Poljaka primorao je mnoge Ukrajince da pobegnu preko Dnjepra gde je uskoro formirano slobodno kozaštvo. Zaporoški kozaci su 1648. godine pod rukovodstvom hetmana Bogdana Hmeljnickog podigli ustanak u Reči Pospolitoj zahtevajući oslobađanje od vlasti poljskog kralja. Ustanak je prerastao u narodnooslobodilački rat koji je rezultirao stvaranjem samoupravne države u Pridnjeprovju – Zaporoške vojske. Za nastavak rata s Poljacima kozacima je bio potreban protektorat. Bogdan Hmeljnicki je saveznike počeo da traži u Ruskoj državi, Otomanskoj imperiji, Krimskom kanstvu i čak se nadao da će zaključiti mir s Poljskom. Na kraju se odlučio za Rusiju i samim tim je osigurao vojnu bezbednost, objašnjava glavni naručni saradnik Instituta za proučavanje Slovena RAN Svetlana Lukašova:

- Pripajanje Rusiji je obustavilo pretenzije od strane Reči Pospolite i mogućnost agresije od strane Krimskog kanstva. U 17. veku su napadi krimskih Tatara bili redovni i pljačkanje zemalja i uzimanje zarobljenika je predstavljalo uobičajenu praksu. Prirodno, pojava ruske vojske u kijevskoj guberniji označavala je prekid svake vojne agresije.

Bogdan Hmeljnicki je u tom trenutku učinio jedini ispravan izbor, kažu istoričari. Već 100 godina kasnije počela je stagnacija Reči Pospolite i Otomanske imperije, a Krimsko kanstvo je sasvim prestalo da postoji.

Rusija je sa svoje strane konačno rešila pitanje s Reči Pospolitom, svojim glavnim geopolitičkim protivnikom u 17. veku, kaže glavni naučni saradnik Instituta za rusku istoriju RAN Aleksandar Malov:

- Potpisujući Andrusovski sporazum 1667.g. i Sporazum o večnom miru 1686.g. Reč Pospolita je praktično priznala da je izgubila u takmičenju za ulogu političkog lidera u regionu. To je Rusiji otvorilo mogućnost za dalji rast i razvoj. Rezultat je predstavljao povratak većeg dela zemalja izgubljenih početkom 17. veka. To je bilo važno za Rusiju s teritorijalne tačke gledišta.

Širenje na zapad omogućilo je Rusiji da pojača svoj uticaj u ovom pravcu i da uđe u evropsku zajednicu. Ne samo to, upravo ulazak ukrajinskih zemalja je pretvorio Rusiju u imperiju tvrdi istoričar Nikolaj Svanidze.

- Ruska imperija su Rusija i Ukrajina. Ako nisu zajedno, imperija ne može postojati. Ljudi mogu na različite načine da se odnose prema imperiji, dobro ili loše. Ali imperija je bila plod saveza Rusije i Ukrajine. Upravo kad su se ova dva naroda ujedinila postavljen je temelj Ruske imperije i kasnije Sovjetskog Saveza kao naslednika Ruske imperije u znatnoj meri.

Osim političke koristi ujedinjenje je predstavljalo i početak kulturnog bogaćenja dveju zemalja, smatra Nikolaj Svanidze:

- Bez ulivanja ukrajinske kulture, ukrajinske civilizacije, a Ukrajina je bliža Zapadu, Evropi, Rusija bi mnogo osiromašila. I to isto se u podjednakoj meri može reći za uticaj Rusije na Ukrajinu. Kolosalna ruska kultura koja ima moćne korene, veoma je obogatila ukrajinsku.

Međusobno prožimanje ruske i ukrajinske kulture je bilo toliko jako u toku više od tri veka da ih je već teško odvojiti. Tako se, na primer, književno nasleđe pisca Nikolaja Gogolja ne može pribrojati kulturi samo jedne zemlje. Isto kao i stvaralaštvo pisaca Vladimira Koroljenka, Aleksandra Kuprina, Iljje Iljfa, Evgenija Petrova i Isaka Babelja koji su se rodili na ukrajinskoj zemlji.

Aleksandra Dibiževa,