Mirovne snage Rusije i Francuske su spasile Sarajevo. Prisustvo "plavim šlemova" u Sarajevu su bili garantom Bosne i Hercegovine.
Komandant Sektora Sarajevo, francuski brigadni general Žan-Rene Bašle, kojeg sam sreo nekoliko puta, rekao mi je u novembru 1995:
Nenaoružana misija za uspostavljanje mira u Bosni, bez mogućnosti da uguši vatru sukobljenih strana, trajala je dugo. Sada je važno da ne dođe do novih još većih sukoba. Treba staviti do znanja da će od kršenja mirovnog sporazuma svi trpeti posledice. Ovde je neophodno oružje kao garant mirnog suživota u ovoj zemlji. Bez toga, na žalost, rat na Balkanu može još dugo trajati.
Primirje u Bosni je stupilo na snagu u novembru, istovremeno sa puštanjem ruskog gasa. U Sarajevu, ruski prirodni gas je počeo da stiže 1980. godine. Do 1992. godine, nikada nije bilo problema sa dotokom. U Sarajevo, gde su drva koštala 500 maraka za kubni metar, gas je bio važniji od bilo čega drugog. U jednoj kući, gde sam bio u poseti, mlada žena, majka troje dece, kazala mi je: "Bez vašeg gasa bi smo se smrzli - i moji stari roditelji i moja tek rođena kćerka ".
Ne samo u Sarajevu, nego i u drugim gradovima u zemlji grejali su se na ruski gas. Razni ljudi su mi tih dana govorili da je potrebno obnoviti ekonomiju i normalizovati odnose. U Rusiju su uvek polagali velike nade. Moskva je u novembru 1995. godine odlučila da pošalje u region oko dve hiljade svojih vojnika. Ruski vojnici su se stacionirali u Republici Srbskoj, gde su imali divno iskustvo sa srbskom stranom.
Dugo sam poznavao Andreja Demurenka - načelnika štaba - zamenika komandanta mirovnih snaga UN u Sektoru Sarajevo. On je iza sebe imao veliko iskustvo: kontingent od pet hiljada vojnika, od kojeg su dve trećine činili francuski vojnici, kao i odredi iz Ukrajine, Egipta, Holandije, Rusije. Demurenko se uvek ponosio poznanstvom sa Ratkom Mladićem, kao i sa rukovodstvom zapadnih armija - engleskim, američkim, francuskim. Andrej Demurenko je više puta morao da donosi odgovorne odluke, kada su se tog leta ruski mirovnjaci nalazili kao taoci kod muslimana. On je prvi posumnjao u zaključke eksperata o uzroku smrti 40 ljudi u minobacačkom napadu na tržnicu "Markale", krajem avgusta 1995. Ne čekajući ishod istrage, bukvalno kroz nekoliko sati, Izetbegović je optužio Vojsku Republike Srpske za ubistva civila "granatama, gađanih sa srbskih položaja."
Pukovnik Demurenko je odlučio da otkrije pravu istinu. Hitno preduzeta na njegovu inicijativu istraga pokazala je da verzija Izetbegovića i njegovih specijalnih službi ne drži vodu. Pukovnik Demurenko je to javno saopštio sa dokazima u ruci u jednom intervjuu "Asošiejted Presu" 2. septembra 1995 godine. U razgovoru sa mnom odmah posle toga, rekao je: "Granata nije mogla biti puštena sa položaja Vojske Republike Srpske. Eksplozija je bila teroristički napad, izveden od strane snaga koje su se nalazile na teritoriji pod kontrolom vojske bosanskih Muslimana, s ciljem da se da povod za bombardovanje srbskih pozicija od strane NATO avijacije“.
Konstantin Kačalin,
