Da nije bilo onog krvavog Božića na Mojkovcu, ne bi bilo ni Vaskrsa na Kajmakčalanu

 Crna Gora se tokom cele svoje istorije isticala nepokornošću, hrabrošću i slobodarskim duhom. Zbog „čojstva i junaštva“ kojima su se odlikovali njeni gorštaci, Crna Gora je nazivana „srbskom Spartom“. Vođeni filozofijom kosovskog etosa, Crnogorci su se često svesno žrtvovali za više ciljeve, za spas i slobodu svoga roda. Jedan od najistaknutijih primera žrtvovanja za jednokrvnu braću predstavlja Mojkovačka bitka, vođena na Badnji dan i Božić 1916. godine, u okolini Mojkovca. U njoj je Sandžačka vojska Kraljevine Crne Gore uspešno zaustavila austro-ugarsku ofanzivu, čime je omogućeno povlačenje Srpske vojske preko severoistočnih delova Crne Gore ka Jadranskom moru, a samim tim i njena kasnija evakuacija na Krf. Malo je poznato da se u toj, po mnogo čemu sudbonosnoj bici, junaštvom i odvažnošću naročito istakla jedina žena koja je učestvovala u bici. To je bila Vasilija Vukotić, ćerka jedinica serdara Janka Vukotića.Ova heroina je rođena 1897. godine na Čevu, u poznatoj porodici Vukotića. Njen otac Janko, čuveni vojskovođa, bio je u srodstvu sa kraljevskim domom Petrovića. Bio je bratanac crnogorske kraljice Milene, žene kralja Nikole I Petrovića. Plemenito poreklo joj je omogućilo da se školuje na Ruskom institutu na Cetinju, koji je osnovala ruska carica Marija Fjodorovna – Romanov. Zajedno sa još stotinak najboljih devojaka Crne Gore učila je na srbskom, ruskom i francuskom jeziku i spremala se za poziv nastavnika i vaspitača. Međutim, kako to često ovde biva, miran život i školovanje prekinuo je rat. Kraljevina Crna Gora je 8. oktobra 1912. godine objavila rat Osmanlijskom carstvu i prva krenula u boj za oslobađanje izvorišta srpske duhovnosti, kulture i nacionalnog identiteta. Vaspitana u duhu rodoljublja, tada petnaestogodišnja Vasilija dobrovoljno se prijavila u bolničarke. Zajedno sa njom prijavila se i njena majka Milica. Od prvog dana rata, zajedno sa majkom je učestvovala u svim važnim bitkama. Posle ogromnih žrtava na Skadru, Tarabošu i Bardanjoli, negujući ranjenike i slušajući njihove ispovesti, uverila se da je rat najveće ljudsko prokletstvo. Još veće stradanje svoje vojske i naroda doživela je nekoliko godina kasnije.

Njen otac, serdar Janko, dugo je patio zbog toga što nije imao sina stasalog za vojsku. Kako je Vasilija bila dvanaest godina starija od brata Vukašina i već imala određenog ratnog iskustva, otac ju je uzeo za ordonansa. Lepa Gaguna, kako je od milošte zvao otac, lično je prenosila njegove zapovesti i naređenja podređenim jedinicama i komandantima. Kako je bila jedina žena na frontu, pritom serdarova kćer, među ratnicima je bila omiljena, posebno zbog odvažnosti, plemenitosti i hrabrosti. Deleći dobro i zlo, zajedno sa njima učestvovala je u Mojkovačkoj bici, poslednjoj tragičnoj epopeji Crnogorske vojske u Prvom svetskom ratu. U njoj su crnogorski ratnici natčovečanskom upornošću i borbenošću branili odstupnicu srbskoj vojsci koja se povlačila ka severnoj Albaniji. Preživevši bitku, ostavila je detaljno svedočenje o herojskim i potresnim momentima. Koliko je bitka bila važna, možda najbolje svedoče njene reči: “Da nije bilo onog krvavog Božića na Mojkovcu, ne bi bilo ni Vaskrsa na Kajmakčalanu. Da crnogorski orlovi, oni mladi ljudi, koji u trenu prezreše smrt, svojim grudima ne zatvoriše mojkovačka vrata i tako ne dozvoliše neprijatelju da se javi Srbskoj vojsci u bok i pozadinu, možda bi sudbina Srpstva bila zauvek zapečaćena…”Oko badnjaka koji su lagano sagorevali odjeknuše gusle, pesma ispuni prostor i sve me to podseti na one scene iz „Gorskog vijenca.“ Noćas, uoči velikog praznika pravoslavnih, osećam da svi slute da će sutrašnji dan biti obojen krvlju, da će se i sutra sudariti dve vojske, jedna malena, ali hrabra, koja brani svoje kuće i svoj goli krš, svoju čeljad i svoje majke, i druga, silna, koja je krenula da osvoji tuđe, da nas učini robljem… I, evo, u zdravicama, uz podignute čaše, čuju se i reči zakletve da neprijatelju neće ustupiti ni pedalj srpske zemlje, da će radije izginuti na braniku otadžbine.- Neka bude borba neprestana (neka bude što biti ne može) krst i topuz neka se sudare – Njegoševe stihove govori moj rođak Đuro Vukotić, nazdravljajući ostalim oficirima. – Važno je da je bratska srbska vojska malo izmakla…Mome ocu, serdaru Janku Vukotiću, svakodnevno stižu izveštaji o kretanju srbijanskih trupa: znao je, iz dana u dan, da su pojedini delovi izbili na obale Skadra, drugi su u tom času bili u Tuzi, treći na maršu prema Podgorici, četvrti takođe u maršu od Andrijevice prema Mateševu, peti između Andrijevice i Vinicke, a poslednji odredi u predelu Rugova… Sve te izveštaje ja sam dešifrovala i predavala mom ocu i drugim oficirima iz Štaba.Borba na Mojkovcu je u velikom jeku. Saznajem iz razgovora moga oca i Petra Martinovića da je s desne strane Ljubo Poleksić, s leve Milinko Vlahović, a u sredini Miloš Medenica. Do tog časa ukopan, neprijatelj je prešao u napad. Računali smo da nas može napasti baš na ovaj veliki praznik verujući da crnogorski ratnici nisu na položajima, da su ispunili crkve i manastire da uzmu sveto pričešće, potom otišli svojim kućama da pomiluju decu koju mesecima nisu videli. Svi vojnici su, međutim, bili na položajima i kao da je svak sebi izdao zapovest: ni korak nazad!Bori se Crna Gora. Ranjenici prolaze pored nas, neke prenose na nosilima, druge na konjima, hitaju na previjalište. A koliko ih je tek ostalo na bojištu, iza stoletnih bukava, bez svesti! To niko ne zna… Obuzelo me neko čudno osećanje i ja bih, ako mi otac dozvoli, da zgrabim pušku i krenem dole, na razbojište da, poput onih mladića iz regrutnog bataljona, obaram Švabe… Ali, moj otac smrknut, utonuo u brige i ja se ne usuđujem da tražim dozvolu da se udaljim… Došlo mi da klikćem: Ej, moja mala, moja velika Crna Goro! Velika si i veličanstvena u ovom trenutku ljutog boja, na ovaj krvavi praznik, na ovaj sveti dan, pun strave i užasa. Sva si u plamenu, Crna Goro, goriš i nestaješ; tvoji sinovi leže među ovim deblima s puškom čvrsto prislonjenom uz obraz. Mnogi već leže bez krvi, bez svesti, zgrčeni, iskomadani… Nema ko da ih opoje i sahrani. Ej, Crna Goro, pleme ti ljubim, obraz ti ljubim, krš ti ljubim, ne daj se! Neka Švaba upamti ovaj dan, ovaj pravoslavni Božić, ovaj mraz, sneg obojen i njegovom krvlju, neka upamti ovo srbsko pleme na čiju je zemlju pošao...