Vojno-obaveštajna delatnost u Kijevskoj Rusiji: „Dobar agent vredi koliko i cela armija“

Vojno-obaveštajna aktivnost je stara koliko i sami ratovi. Ona se smatrala, a tako je i danas, neophodnim mehanizmom za rešavanje najvažnijih državnih poslova. Još od vremena nastanka prve istočnoevropske države, Kijevske Rusije (IX v.), pa sve do danas, može se naći mnogo primera uspešne obaveštajne aktivnosti.

Za ruska knjaževstva, koja su bila na udaru Hazara, Polovaca, Pečenega, Mongolo-Tatara, špijunaža je značila život, slobodu. Sa prihvatanjem hrišćanstva, ruski knezovi su za obaveštajne aktivnosti počeli da koriste sveštenike, koji su na pokloničkim putovanjima po Svetoj zemlji prikupljali informacije, korisne za svoju zemlju.

Ruske uhode su koristile trgovinu, kao paravan za obavljanje svojih poslova na Istoku. Arapski letopisac iz X veka Ibn Hordab, u svojoj „Knjizi o putevima i državama“, svedoči o tome kako su izaslanici ruskog «kagana» stigli u Konstantinopolj, a zatim i u sedište Arapskog kalifata, Bagdad, pod vidom ruskih trgovaca, gde su prikupljali važne informacije o vizantijsko-arapskim odnosima.

U ranom periodu ruske države, faktički rukovodilac špijunaže bio je sam Veliki knez. On se nalazio na čelu Saveta koji su činila dva do tri čoveka, posebno bliska knezu. Članovi Saveta su mogli biti: pouzdani vojni starešina, vojvoda, nekad veoma inteligentni verni sluga, i, najčešće, duhovnik kneza.

Obaveštajnim aktivnostima su se bavili i «stražari» - specijalne izviđačke grupe - uhode, koje su pratile kretanja neprijatelja, kao i graničari.

Veliki knez Aleksandar Nevski (1221-1263) je lično kordinisao sve vojne i spoljno-političke aktivnosti u državi. Kada su se 1240. godine, na ušću reke Ižore pojavile švedska, norveška, finska vojska, njihov komandant Birger je poslao izaslanike Velikom knezu Aleksandru sa porukom: «Ako mi se možeš suprostaviti, ja sam već tu, osvajam ti zemlju». Granice Novgorodske zemlje su čuvala lokalna plemena. Tako su ušće Neve nadgledali naoružani pripadnici Severnog Plemena Vod. Jedan od narednika Pelgusij, kako svedoči letopis, čim je primetio švedsku flotu, odmah je poslao poruku knezu Aleksandru. Dobivši obaveštenje o nadolazećoj opasnosti, Novgorodci su, ne gubeći vreme, iznenada napali švedske feudalce. Neprijatelj je pretrpeo veliki poraz, dok su gubici Novgorodaca bili neznatni.

I jedna od najvećih bitaka u ruskoj istoriji, na Kulikovskom polju (1380. godine), rešena je u korist ruske strane zahvaljujući informaciji, koja je stigla u pravi čas. Kulikovska bitka se smatra prekretnicom u ruskoj istoriji. Tada su se ujedinila skoro sva ruska knjaževstva protiv Zlatne Horde, pod čijim jarmom je ruski narod živeo 200 godina. Veliki knez Moskovski Dmitrij, koji je nakon ove bitke dobio nadimak Donski, poslao je pretka poznatog ruskog pesnika Fjodora Tjutčeva, bojara Zaharija Tjutčeva u Zlatnu Hordu sa mnogo zlata, srebra i dva prevodioca. Tamo je bojar, preko „vernih ljuda“, saznao o izdaji rjazanskog kneza Olega i o planovima tatarskog kana da krene u pohod na Ruske zemlje, usput sjedinivši se sa vojskom litvanskog kneza Jagela (1377-1434) i Rjazancima. Oni su nameravali da se tajno sastanu na obali reke Oke i odatle, tako ujedinjeni, krenu u zajednički pohod na Moskvu. Ne gubeći ni trenutak, Zaharije Tjutčev šalje konjanika Velikom knezu s uznemiravajućom vešću. Dobivši izveštaj, knjaz Dimitrij rešava da preduhitri neprijatelje i porazi emira Mamaja pre dolaska njegovih saveznika. Uz pomoć špijunske aktivnosti, knez Dimitrij nije dozvolio ujedinjenje Tatara i Litvanaca pred početak Kulikovske bitke, što je u mnogome odredilo njen ishod.

Ipak, do profesionalne obaveštajne službe još je bilo daleko. Prva državna služba tog tipa osnovana je tek za vreme vladavine Ivana IV Groznog (XV vek).

Milena Cmiljanić,