„Dejtonlend 1996 “: Deda Mraz i njegov tim

Alija Izetbegović i njegova "Stranka demokratske akcije" u više navrata su pozivali muslimane da ne prihvataju " tuđe " evropske tradicije i da ne slave Novu godinu. U Sarajevu je neprestano išla kampanja protiv Deda Mraza. U školama i vrtićima su zabranjivani praznici i razmena poklona. Deda Mraz je postao personifikacija svega onoga što nije u muslimanskom duhu.

Izetbegović je stalno ubeđivao svoje pristalice da muslimani imaju svoje praznike i Novu godinu koju treba obeležavati. Jasno je da su Srbe i Hrvate malo interesovali ukazi muslimanskog predsednika Izetbegovića. Oni su navikli da žive po svojim pravilima i uvek su smatrali Božić i Novu godinu svojim glavnim porodičnim praznicima.

Odmah nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, Bosnu i Hercegovinu su stali nazivati Dejtonlendom. Već u januaru '96. godine, obelodanjeno je da su Alija Izetbegović, Haris Silajdžić i članovi njihovih porodica stalno primali novčane injekcije iz Turske i Pakistana. Sa zvaničnom platom od 200 nemačkih maraka, oni su raskošno živeli i toga nisu se stideli pred svojim siromašnim narodom. Francuzi i Britanci su mi pričali da je tokom čitavog vremena trajanja rata, sarajevska vrhuška imala tajne račune, na kojih je stizalo na stotine miliona dolara iz muslimanskih zemalja. Naravno, otkriti tajnu svojih prihoda i rashoda, Izetbegović i njegovi saradnici nisu imali namere. Izetbegović je bio, kako je poznato, iskusan čovek. Za vreme maršala Tita dva puta je služio zatvorsku kaznu. U njegovom timu je bilo dosta ljudi sa zatvorskim iskustvom i savršeno dobro su znali kako da manipulišu svojim sugrađanima.

Oni su se dobro skrivali iza "humanitarnih fondova" a ni bogati muslimanski Bliski istok nikako nije hteo da se u Sarajevu otkrije finansijska komponenta nedavnog rata. Sve dok u Bosni i Hercehovini nije zavladala relativna stabilnost, niko nije hteo da pokreće "sarajevski finansijski mravinjak". Očigledno, nije se mnogo žurilo sa otkrivanjem informacija o sponzorima .

Iskusni zapadni novinari su mi u više navrata govorili da humanitarni deo Dejtona i normalizacija odnosa između tri naroda može pretrpeti fijasko. Izetbegović nije hteo da razgovara o slobodom kretanju po zemlji. Sarajevo nije žurilo da stvori uslove za povratak ogromnog broja izbeglica, koje su se opravdano ili ne "držali" za bogati Zapad. Političari su jedni druge vodili za nos, pokušavajući da dobiju što veću korist za sebe, dok na obične ljude u Sarajevu niko nije ni po mišljao. Ako su se tokom rata stvarala bogatstva, nakon njegovog kraja, kada su međunarodne organizacije obećavale ogromne finansijske injekcije za obnovu, na tom se još jednom moglo dobro zagrejati ruke i obezbediti sebi toplo gnezdo - o budućnosti se više nije moralo brinuti.

Konstantin Kačalin,

(Nastaviće se)