Zapadni lideri - obični lažovi

Ako je verovati zapadnim medijima na reč, može se steći utisak da je treći svetski rat već počeo. Izrazi poput „aneksija Krima“, okupacija ili čak krađa tuđe zemlje (ovim izrazom istakao se švajcarski Noje cirihe cajtung) brzo su postali sveprisutni.

Ali evo problema: ozbiljni ljudi na Zapadu, između ostalog predstavnici biznisa, izgleda ne veruju svojim medijima. Inače kako može da se desi takav kazus kao što je rast krusa rublje odmah za 31 kopejku prema evru – i to odmah pošto je Zapad objavio da je neizbežno uvođenje raznih sankcija protiv Rusije?

Jednom je ruski klasik Lav Tolstoj ovako govorio o lošim piscima: On plaši, a meni nije strašno. Tako je i ovde: u pretnje zapadnih lidera veruje se sa teškoćom, zato što one potiču od lažova. Kako još da se nazovu tri ministra zemalja EU koji su „garantovali“ politički sporazum između ukrajinskog predsednika Janukoviča i pobunjenog kijevskog majdana 21. februara? Oni su pre toga tri meseca tvrdili da je miran protest, mada jedan pogled na televizijski ekran (čak zapadni) sa Molotovljevim koktelima koji lete na milicionere očigledno nije mogao da se poveže sa mirom? Setimo se Biblije: kad jednom slažeš, ko će ti poverovati?

Zaključak iz svega toga ispada po Stanislavsom – ne verujem! Upravo takav zaključak i bila je operacija predsednika Putina na ponovnom spajanju Krima sa Rusijom – rizična i neočekivana. Prvi put „ruski svet“ odbio je da veruje Zapadu na reč i da žrtvuje svoje građane u ime očuvanja veoma devalviranih partnerskih odnosa sa istim tim Zapadom. Rezultat je ispao neobično dobar. Mnogi posmatrači su bili prijatno začuđeni govorom američkog državnog sekretara Džona Kerija kada je prvi put za 15 godina svet čuo od američkog diplomate takve reči kao što je međunarodno pravo, multilateralni prilaz i čak zakoniti interesi Rusije. Bila je potrebna prva izmena posleratnih granica u Evropi koju nisu odobrili Vašington i EU da šef američke diplomatije progovori kao poštovaoc zakona. Ali bilo je prekasno. Zapad je zakasnio, smatra glavni urednik lista Rusija u globalnoj politici Fjodor Lukjanov, upravo zato što do kraja nije verovao da Rusija, za razliku od njega, može da govori istinu.

- Smatralo se do poslednjih dana da Rusija blefira. Treba još pokazati da smo oštro raspoloženi, predstaviti neki asortiman sankcija. I tada će se Lavrov i Keri sastati i naći diplomatsko rešenje. I odjednom se ispostavlja: očigledno ne, Rusija ima u vidu upravo ono što govori. Pitanje Krima nije za cenkanje. Preostala Ukrajina, još se ne zna kako će ispasti, a Krim je rešeno pitanje.

Sada Zapad viče da Rusija nije ispunila svoje obaveze iz Budipeštanskog sporazuma 1994. godine koji je garantovao neprokosnovenost teritorije Ukrajine u zamenu za pristanak poslednje da se nuklearno naoružanje izveze sa njene teritorije. Tadašnja odluka je bila spas za čitav svet. Neonacistička partija Svoboda koja sada kontroliše polovinu ukrajinske vlade tačku o neophodnosi nuklearnog statusa Ukrajine upisala je u program. Samo Bog zna za šta bi bio sposoban lider Svobode Tjagnjibok i njegovi drugovi kada bi dobili u ruke nuklearnu palicu umesto sadašnjih bejzbol palica. Sada Zapad pominje Rusiji ovaj sporazum. Ali kako ističe Lukjanov, sasvim nedavno Zapad o tom sporazumu nikako nije hteo da govori.

- Vraćajući se Budipetšanskom sporazumu, niko se nije njega setio. Kada je Ukrajina pre nekoliko godina planirala da uđe u NATO, Rusija se setila tog sporazuma: šta ćete u NATO-u kada već imate ove garancije. I dobila je odgovor: šta vam je, to je neozbiljno, a NATO je ozbiljan!

Laž rađa nepoverenje. Četvrt veka od kasnog vremena Gorbačova Rusija je pokušavala da gradi svoje odnose sa Zapadom na poverenju. Dobila je zauzvrat jedno – laž, laž i još jednom laž. Konačno nam je dosadilo. I mi smo počeli da delujemo tako kako su navikli da deluju u poslednjih 15 godina Amerikanci, samo sa manjim gubicima i u skladu sa voljom naroda (96% stanovnika Iraka nije pozivalo Amerikance kod sebe).

Dmitrij Babič,