Diverzifikacija ne treba da postane sama sebi cilj

Komesar EU za energetiku Ginter Etinger predložio je EU da održi savetovanje o dugoročnoj strategiji diverzifikacije isporuka energenata. Cilj je da se kao partner sačuva Rusija, ali pri tome da se uveća udeo Norveške, Azarbejdžana, Alžira i Katara.

U razvoju situacije na energetskom polju Evrope označen je novi okret. Spoznavši nemogućnost da se u kratkom roku odustane od isporuka energenata iz Rusije, rukovodstvo EU menja taktiku. Izjavljujući da namerava da nastavi saradnju sa Moskvom u energetskoj sferi, Brisel je rešio da pozove na odgovornost druge partnere kako bi oni aktivnije isporučivali gas u Evropu.

O kakvim isporučiocima se radi? U izjavi Gintera Etingera su poznata sva lica: Mi želimo da Rusija ostane naš partner. Ali postoji i Norveška, Alžir, Južni koridor, kojem će za pet godina započeti značajne isporuke iz Azarbejdžana preko Turske i Grčke u Albaniju, Italiju, Bugarsku na evropska tržišta. Pored toga biće uvećane isporuke tečnog gasa, između ostalog iz Katara.

Politički smisao ovakve izjave je očigledan: izaći u susret pritisku SAD koje zahtevaju od EU da maksimalno smanji korišćenje ruskog gasa, ali pri tome se ipak ne posvađati sa Moskvom. Pred nosom su izbori za evropski parlament, posle toga komplikovano formiranje sastava Evropske komisije. Plašiti u tim uslovima evropljane perspektivom zime bez ruskog gasa bilo bi za činovnike EU samoubistveno. Ali EU u svom sadašnjem stanju ne može ni da odustane od principa evroatlantske solidarnosti.

Koliko je optimalna geografija isporučilaca koju predlaže Etinger? Prvo o Južnom gasnom koridoru koji predviđa isporuke iz azarbejdžanskog nalazišta Šah-Deniz preko Gruzije, Turske, Grčke i Albanije do Južne Italiej. On treba da postane alternativa projektu EU Nabuko koji nije realizovan i kojeg je pogubilo upravo odsustvo isporučilaca.

Ipak sam problem nedostatka dostupnih obima azarbejdžanskog gasa nikuda nije nestao i sada ozbiljno potkopava mogućnosti Južnog gasnog koridora. Kako priznaje predsednik Evropskog saveza gasne industrije Žan-Fransoa Sireli, azarbejdžanski gas namenjen ispunjenju date cevi ne može da bude alternativa ruskom i može samo da bude dodatni izvor sirovine. Isporike po Južnom gasnom koridoru planirane za 2019. godinu iznose svega 6 milijardi kubnih metara gasa u Tursku i 10 milijardi kubnih metara gasa u Evropu. Pri tome ruski Gasprom isporučuje u EU preko 160 kubnih metara gasa godišnje. Razlika je desetostruka. Slični disbalans čini još apsurdnijim uporno odbijanje EU da prizna stratešku važnost projekta Južni tok, koji, uz to, geografski je blizak Južnom transportnom koridoru. Razmišljajući o diverzifikaciji isporuka energenata, evorpski činovnici u suštini zamišljaju je bez učešća Rusije, istakao je u razgovoru za Glas Rusije član Saveta direktora za energetski pravac ruskog Instituta za energetiku i finansije Aleksej Gromov:

- U strategiji EU koja je bila javno razmatrana na prvom energetskom samitu EU u februaru 2011. godine, govorilo se o izgradnji Južnog energetskog koridora. Predviđana je takođe izgradnja upravo Nabuka kao strateškog prioriteta Evrope. Ali pri tome ni jednom reči nije pomenut Južni tok.

Još veće sumnje izaziva ozbiljnost drugih gasnih isporučilaca koje je naveo Etinger. Prema podacima za prvi kvartal tekuće godine, Alžir je smanjio svoje isporuke za 2,8% do 9,1 milijardi kubnih metara, a Katar za 6,2% do 4,9 milijardi kubnih metara. Smanjila je svoje isporuke i Norveška za 2,7%. Ostaje da se nadamo da u sličnim uslovima diverzifikacija energetskih isporuka neće postati za EU sama sebi cilj. Inače evrpljani rizikuju jednostavno da se smrznu.

Petar Iskenderov,