Ruski dobrovoljački pokret

Tema ruskih dobrovoljaca u ratu u Jugoslaviji 1991-1995. godine zabranjena je tema za glasila u Rusiji. To i ne čudi, ako se setimo da njih kontrolišu upravo one sile protiv kojih su naši sunarodnici ratovali na strani Srba, na strani Pravoslavlja, na strani istine i pravde.
      Ruski narod se pre 130 godina, 1877. godine pokrenuo u zbijenom dobrovoljačkom frontu da bi pritekao u pomoć bratskom srpskom narodu. Hiljade najrazličitijih ljudi, staro i mlado, poslednjim novcem su krenule na Balkan da na delu potvrde svoju vernost Hristu koji je pozivao da se život žrtvuje za svoje bližnje. Tada je Rusija bila drugačija, ne onakva kakva je sada – bila je pravoslavna monarhija, na čelu sa pomazanikom Božjim, dedom budućeg cara-mučenika.
      A za Ruse s početka 1990-ih godina, razdoblja kraja perestrojke, reklo bi se, sve je trebalo da izgleda drugačije. Vaspitani na socijalističkoj internacionali i naučnom ateizmu, trebalo je da po svim predviđanjima ostanu ravnodušni televizijski gledaoci krvavog rata koji je usled aktivnih napora Zapada buknuo u Jugoslaviji.
      To se i dogodilo s većim delom ruskog stanovništva. Ali, postojao je i drugi deo – manji, neravnodušan. Uprkos argumentima razuma vaspitanog u sovjetskom uređenju, oni su u svom srcu osetili isto ono što i njihovi preci pre sto trideset godina, i krenuli u pomoć Srbima. Neko se od njih vratio, neko je ostao u Jugoslaviji koja mu je postala druga Otadžbina. A neko je i poginuo, i ostao da leži tamo, u srpskoj zemlji. Koliko je takvih bilo – sada ne možemo saznati, jer je svako odlazio u Jugoslaviju pojedinačno, po sopstvenoj volji, a mnogi među njima nemaju rodbinu da čuva sećanje na njih.
      U tom je zajedničkom postupku svakog od tih ruskih dobrovoljaca opravdanje našeg jalovog postojanja, iskupljenje naše nemoći i slabosti poslednjih godina. Zahvaljujući tim ljudima mi danas možemo verovati u to da je ruski narod još uvek živ i sposoban da istinski deluje, da ga genocid komunista i neskrivenih lopova na vlasti nije uništio već samo ranio, i da se od te rane još može oporaviti i preporoditi. Ruski dobrovoljački pokret u Jugoslaviji predstavlja uistinu hrišćansko i pravoslavno delo Rusa tokom 90-ih godina HH veka. Svima nam je poznata notorna istina pravoslavlja da je vera bez dela mrtva. Ali ne shvataju to svi.
      Jer, da bismo mogli da se zahvalimo tim ljudima i zamislimo se nad njihovim postupkom, moramo makar znati za njihovo postojanje. Međutim, sada se čini sve samo da ništa ne saznamo ni o njima ni o njihovom podvigu – glasila složno ćute o svemu što bi nas moglo izvesti iz našeg bezvoljnog i pasivnog stanja.
      U tim uslovima trijumf istine o ruskom dobrovoljačkom pokretu u Jugoslaviji postaje jedno od glavnih pitanja savremene ruske stvarnosti. Moramo sačuvati sećanje na taj rat, na učešće ruskih dobrovoljaca u njemu, sećanje na žive i poginule junake, da bismo ga potom preneli drugima. Taj zadatak je i predstavljao jedan od glavnih razloga za osnivanje Otadžbinskog Saveza Dobrovoljaca u Jugoslaviji.