Duša sovjetske kosmonautike: 110 godina od rođenja Sergeja Koroljova

„Mrtvački čvor“ jedrilicom

Jedrilica je bila prva letelica koja je zainteresovala Sergeja Koroljova i vezala ga za letenje. U leto 1923. godine, kada je imao samo 16 godina, Koroljov je došao na ideju da sam napravi takvu letelicu. Međutim, napravio je samo crteže, a ne i sam aparat. Svoju prvu letelicu Koroljov je napravio tek kao student Moskovskog državnog tehničkog univerziteta „N. E. Bauman“, gde je kasnije dobio diplomu pilota lakih vazduhoplova. Njegov najveći uspeh u konstruisanju jedrilice bio je model SK-3 „Crvena zvezda“. Na toj letelici bez motora pilot Stepančonok je napravio tri uzastopna „mrtvačka čvora“.

Konstruktor Boris Čeranovski i pilot Sergej Koroljov, 1929. / RIA Novosti

Konstruktor raketa
Koroljov je promenio pravac svojih razmišljanja i interesovanja kada se upoznao sa radovima Konstantina Ciolkovskog. Tada se on preorijentisao na letelice na mlazni pogon koje bi mogle da izbace čoveka u kosmos. Reč „kosmonautika“ tih godina se mogla čuti možda samo od entuzijasta, jer vlasti mnogih država nisu verovale u mogućnost putovanja kroz svemir.

Koroljov je postepeno prelazio sa jedrilica na konstruisanje raketa. U njegovim nacrtima u početku je figurirala ista ona jedrilica, samo sa mlaznim motorom. Međutim, prve su se pojavile balističke rakete koje su i tada imale uobičajeni oblik. Njih je faktički stvorila grupica entuzijasta pod rukovodstvom Sergeja Koroljova. Oni su radili u podrumskoj prostoriji bez ikakve novčane nadoknade. Posle uspešnog testiranja 1933. godine vlasti su shvatile da je konstruisanje raketa perspektivan pravac i Koroljov je postao jedan od rukovodilaca Naučnoistraživačkog instituta za raketnu tehniku. Institut je pristupio izradi krstarećih raketa i usavršavanju raketnog motora na tečno gorivo, i pripremao balističke rakete velikog dometa. Spisak dostignuća tog perioda je vrlo upečatljiv: 1935. godine je počelo konstruisanje krstarećih raketa, 1939. je lansirana prva krstareća raketa 212 kojom se, za razliku od prethodnih modela, moglo upravljati. Koroljov nije prekidao rad na konstruisanju raketa čak ni tokom 6 mučnih godina u progonstvu i zatvorima (on je bio žrtva političkih intriga, oslobođen je tek 1944. godine po ličnoj Staljinovoj naredbi). Koroljov je poboljšao karakteristike vojnih aviona i radio je na konstruisanju interkontinentalne rakete R-7, koju je završio 1956. godine.

Koroljov sa prvom suprugom Ksenijom Vincentini, 1932. / RIA Novosti

Mala kugla – velika dominacija u svemiru

Raketa R-7 je imala počasnu misiju. Naime, trebalo je da pomogne prvom veštačkom Zemljinom satelitu da stigne u orbitu. Prema planu Sergeja Koroljova i njegovih kolega trebalo je da taj aparat bude što je moguće manji i jednostavniji, između ostalog da bi se smanjilo vreme njegovog sklapanja i da bi Rusi u tome prestigli Amerikance. Vlasti su se zainteresovale za pitanje brze realizacije projekta i zbog toga se na Koroljovljevom satelitu pod oznakom PS-1 radilo punom parom.

Međutim, Koroljov je radio sa velikim zakašnjenjem jer mu se činilo da je mala kugla suviše neozbiljno sredstvo za sticanje nadmoći Sovjetskog Saveza u svemiru. Čuveni konstruktor je mogao da odahne tek 4. oktobra 1957. godine kada je satelit izbačen u orbitu i kada je prvi signal sa njega stigao na Zemlju. Samo mesec dana posle prvog satelita lansiran je i drugi, čiji putnik je bio pas po imenu Lajka.

Članovi Akademije nauka SSSR (zdesna ulevo): Sergej Koroljov, Igor Kurčatov, Mstislav Keldiš i Vasilij Mišin,1954. / RIA Novosti

Fotografije tamne strane MesecPoslednji u nizu uspeha pre Gagarinovog leta Koroljov je postigao uz podršku svog nedavnog konkurenta, akademika Mstislava Keldiša. Njih dvojica su pokušali da „opipaju“ drugu stranu Meseca koja je skrivena od ljudi. Prvi pokušaj je bio neuspešan jer je „Luna-1“ proletela mimo cilja, i postala minijaturni veštački satelit Sunca. Posle nje je lansirana „Luna-2“. Ona je izvršila svoj zadatak i dostavila je grb Sovjetskog Saveza na prirodni Zemljin satelit. Međutim, aparat je sleteo na Mesec ogromnom brzinom i pretvorio se u gomilu prašine. Seriju epohalnih letova završila je „Luna-3“, koja je ipak fotografisala tamnu stranu Meseca. Snimak je bio mutan i razvodnjen, ali je postao fotografija stoleća. To se dogodilo 27. oktobra 1959. godine.

Rađanje legende

U to doba niko nije ozbiljno mogao zamisliti da će se uskoro čovek i sam naći izvan zemljine atmosfere. Koroljov nije planirao da ostavi čoveka u orbiti i radio je na izradi svemirskog broda „Vostok 1“ koji može da se vrati na Zemlju.

Treći po redu i prvi uspešan pokušaj probnog lansiranja izvršen je u avgustu 1960. godine. „Vostok“ je tada sa životinjama u kabini napravio nekoliko krugova oko Zemlje i vratio se na planetu. Sve životinje su preživele let.

Koroljov i budući kosmički putnik, 1960. / RIA Novosti

Bilo je i neuspeha, ali početak 1961. godine su obeležila još dva uspešna leta. Naime, 3. aprila je svemirski brod bio spreman da u njemu poleti prvi kosmonaut. Tada, devet dana pre starta, još nije bilo izvesno kojem kosmonautu će biti poveren taj let. Bilo je 20 odabranih kosmonauta koji su pretendovali na taj let, a među njima su najozbiljniji kandidati bili Jurij Gagarin i German Titov. Sada postoji mnoštvo verzija koje objašnjavaju zašto je izabran upravo Gagarin. Na primer, priča se da se Gagarin dopadao samom Koroljovu zbog svog izraženog optimizma. Bilo kako bilo, 9. aprila je upravo on imenovan za komandira svemirskog broda „Vostok-1“. Let je bio uspešan. Gagarin je napravio krug oko zemaljske kugle i vratio se na površinu planete u zvanju majora i statusu legende.

Sergej Koroljov i Jurij Gagarin, 1961. / RIA Novosti

„Čovekov let u svemir bio je grandiozan događaj i naravno, Sergej Pavlovič je bio veoma srećan. Ali on je posebno bio srećan kada je Gagarin aterirao. Mislim da je taj događaj najvažniji u njegovom životu“, rekla je u intervjuu za RT konstruktorova ćerka, Natalija Koroljova.

Sam Koroljov, međutim, nije postao legenda za života. Po rečima Natalije Sergejevne, njenom ocu je dva puta uskraćena Nobelova nagrada zbog toga što su njegova otkrića bila državna tajna. Prvi put je trebalo da dobije ovu nagradu za satelit, a drugi put za Gagarina. Međutim, kada se Komitet za Nobelovu nagradu obratio sovjetskim vlastima sa molbom da kažu prezime glavnog konstruktora kako bi ga mogli nagraditi, Hruščov je odgovorio: „Kod nas je ceo narod tvorac nove tehnike“. Sam osnivač kosmonautike je tajnost svojih radova doživljavao kao normalnu pojavu. Za njega je najvažniji bio posao kojim se bavio, a smatrao je da je vreme najveća vrednost.

Kliment Vorošilov nagrađuje Koroljova ordenom Lenjina, 1968. / RIA Novosti

Tek 14. januara 1966. godine javnost je saznala da je upravo Sergej Koroljov otkrio čovečanstvu vrata u novu epohu. Na dan sahrane, 17. januara, ispred Doma Saveza okupila se ogromna gomila naroda. Mnogi su želeli da se oproste sa velikim konstruktorom i zato je sahrana trajala mnogo duže nego što je planirano.

Julija Popova,
Ruska reč