U SLAVU I ČAST KUMANOVSKE BITKE I BALKANSKIH RATOVA

      Obraćanje na temu obeležavanja i proslave jubilarne stogodišnjice Kumanovske bitke i balkanskih ratova, i pored svih trendova izvrtanja neospornih činjenica koje se odnose pre svega na srbski narod i njegovu istoriju, uz ne samo perfidnu, već i njegovu javnu satanizaciju, deluje kao borba čestitih veslača u poljuljanom i nemirnom moru amoralnosti savremenog društva i sveta.
      Međutim, ono što naš narod obavezuje višim duhom i smislom vrednosti života i životne borbe, nameće i zahteva častan i patriotski odnos po duhu predanja, zaveta i misije naše nacionalne vertikale. Taj duh je opstajao, borio se i trajao tokom pet vekova robovanja pod Turcima, da bi ipak pobedio, vaskrsavajući novim sjajem, poletom i snagom kroz oslobodilačke balkanske ratove, kojima je ostvarena nacionalna ideja i misija „Osvete Kosova i oslobođenje Stare i Južne Srbije“, kako se to nekada nazivalo i kazivalo.
      Imajući u vidu da se ovom temom moramo podsetiti na spomenuto petvekovno ropstvo pod turskom carevinom većine našeg naroda, onda je neophodno ukazati na neke neosporne istorijske činjenice iz naše srednjovekovne istorije.
     U „Zakonopravilu“ ili „Nomokanonu“ Svetoga Save koji je on napisao 1219. godine, pri kraju, u 61. glavi, on je uneo zapis o ismailćanskoj veri, dok je u 64. glavi uneo spis o prokletstvima muhamedanstva i krštenju obraćenog muslimana.[1] Ovde, u ovim spisima, uz objašnjenje nastanka i suštine muhamedanske vere i njenog lažnog učenja, Sveti Sava paralelnim upoređivanjem upućuje na razlike u odnosu na hrišćansko učenje, i kroz „proklinjanje“ tih lažnih učenja, ukazuje našem narodu, ne samo na opasnosti koje prete od širenja te vere, već je bitno uticao da se islam ne primi u toliko velikom obimu koliko je to inače moglo, odnosno da se ne počini izdaja, već ostane i istraje u duhu časti hrišćanske vere.
     Imajući u vidu, s jedne strane, da je Sveti Sava odlazio u Svetu zemlju onda valja znati da je imao prilike da se upozna sa ondašnjim političkim, kulturnim i religijskim okolnostima u Vizantiji, odnosno na prostorima Male Azije, kada su Turci tek počinjali svoje širenje na delu istočne teritorije današnje Turske. S druge strane, uz činjenicu da su Turci tek 1331. godine stupili na Balkansko poluostrvo, odnosno 110 godina nakon pisanja „Nomokanona“, onda se Svetom Savi, kao našem najvećem svetitelju i prosvetitelju, mora odati ne samo izuzetno vizionarsko predviđanje od širenja islama, već i predviđanja stepena opasnosti koje ono može naneti našem narodu.
     Širenje turske države, odnosno Otomanskog carstva, ne samo na balkanskim i evropskim prostorima, već i na severno Afričkom i jugozapadno Azijskom delu, bilo je propraćeno brojnim osvajačko pljačkaškim ratovima nad susednim državama i narodima, provodeći ujedno versku ideologiju borbe protiv „nevernika“.
     Turska carevina koja je bila organizovana na vojničko-religijskom principu (principu kakva ni jedna druga država i ustoriji društvenih sistema i organizacija vlasti i moći nije imala), uspevala je kako nemilosrdim represijama, tako i lukavim i interesnim podsticajima delova porobljenih naroda uz njihova turčenja, odnosno islamizaciju, te danka u krvi zavednih kod svih neislamskih pripadnika carstva, da se vekovima širi, stižući čak i do centralne Evrope, odnosno do zidina Beča.
     Na tom osvajačko-evropskom tursko-pljačkaškom pohodu našli su se narodi i teritorije balkanskog poluostrva. Najistrajnije otpore, bitke i borbe tokom više od jednog veka, pružili su i davali Srbi. To su poznate bitke, od Maričke, preko bitke kod Bileće, do Kosovske, ali i drugih koje su vođene do pada Despotovine 1459. godine.
Kako se inače kod  našeg naroda smatra da je na Kosovu polju palo Srbsko carstvo i počelo petvekovno ropstvo, o ovoj bici se mora reći sledeće. Kosovska bitka 1389. godine je najteža, najznačajnija i najveličanstvenija bitka srbskog naroda. Kao takva, ona je jedan od najvažijih događaja u našoj istoriji. Toliko je značajna da se i vreme ponekad deli na ono pre i ono posle nje. Kosovska bitka je do tada bila najveći sukob srpske i turske vojske. U njoj su se sudarili srbski vitezovi i njihovi janičari, srbsko plemstvo i turske spahije. Na jednoj strani je bila hrišćanska vojska i država koja je na polju časti i nacionalnog dostojanstva branila sve najdraže i najuzvišenije. Na drugoj strani, na polju beščašća je bila muslimanska vojska turskog carstva koja je kao osvajačka, pljačkaška i porobljivačka predstavljala novu nezadrživu silu na evropskim prostorima u borbi protiv „nevernika“.
Kako se naše pravoslavno hrišćanstvo nalazilo u svom usponu, to kosovska događanja uz mitske sadržaje, dobijaju onu važniju i jaču duhovnu i etičku vrednost koja se vezuje za uzvišene ideale „carstva nebeskog” i vekovne borbe „Za Krst Časni i Slobodu Zlatnu“.
U celini uzevši, srbska vojska nošena državnim, nacionalnim, političkim, vojničkim i etičkim motivima sa duhovnošću hrišćanske svesti kao nove vere, ali i prisutnih snažnih spona sa starom predačkom verom, morala je upravo na Vidovdan, na Kosovu polju, da pokaže svoju vrednost. Kroz ovu bitku srbska vojska je ostavila poruku i zavet kako se mora voleti Otadžbina, sloboda i vera, svoj narod, ognjišta, zemlje srpske i njegove svetinje; kako se brane njegovo trajanje, dostojanstvo i čast od osvajača, nasiljnika i pljačkaša ma koliko bio jak i preteći.
     Dakle, nakon pada Despotovine, usledilo je viševekovno, odnosno petvekovno ropstvo, propraćeno silnim izrabljivanjima, terorisanjima, pljačkama, nasiljem, verskom netolerancijom i mržnjom, nasilnim preseljavanjima orobljenog naroda, silovanjima, odvođenjima i otimanja dece kroz „danak u krvi“ i svakim drugim oblicima potcenjivanja i iskorišćavanja. Taj petvekovni civilizacijski mrak sa pljačkama i nasiljem koje je konkretno nametnulo tursko carstvo našem narodu, izazvalo je duboku i svekoliku zaostalost čije posledice i dan danas osećamo.                                       
       Ipak, organizovanje našeg naroda, očuvanje predanja nacionalnog bića i duhovne svesti, briga za opstajanja i preživljavanja, održavanje vere i nade za ostvarenje sloborarskih težnji i ciljeva, bila je ona snaga koja se opstajala, vaskrsavajući povremeno u značajnije bune i ustanke tokom tih vekova. Pored toga, za vreme turske vladavine srbski narod se skupljao nad moštima svojih svetitelja, posebno Svetoga Save, da traži utehu i lek. To je kod Turaka izazivalo sumnje da se sa takvih mesta podiže narodna svest za pobune i ustanke.
       Jedan od najvećih ustanaka Srba pod Turcima je Banatski ustanak iz 1594. godine. Centar ustanka je bio oko Vršca, a njegov vođa je bio Teodor Nestorović, episkop Vršački. Srbski ustanici su noslili zastave sa likom svetog Save. Saznavši za to, Sinan-paša je naredio da se donese zelena zastava Muhameda iz Damaska da bi je suprotstavio zastavi Srba. Nakon sloma ustanka, on je naredio da se mošti svetog Save iz Mileševe prenesu u Beograd, i kao čin odmazde spale na Vračaru 27.aprila (10.maja) iste godine. Vođa ustanka episkop Sv. Teodor Vašački je uhvaćen, a potom je živ odran „na meh“, da bi u stravičnim mukama skončao. Ovakva bestijalna kažnjavanja, kao i nabijanja na kolac, te druga javna mučenja, Turci znali primenjivati i često praktikovati.
Kako je život postajao sve neizdržljiviji u Šumadiji se pod Karađorđem 1804.  diže Prvi srbski ustanak. To je bio prelomni događaj kojim je načeto tursko carstvo na evropskim prostorima tokom devetnaestog veka. Brojne i uspešne bitke iz Prvog srbskog ustanka uglavnom su nam poznate. To junaštvo i požrtvovanje je naročito ispoljeno u bici na Čegru u kojoj je slavom ovenčan Stevan Sinđelić sa njegovim Resavcima.[2]
Nakon Drugog srbskog ustanka pod Milošem Obrenovićem, na prostorima zapadno od Drine dogodila su se dva značajna ustanka. Prvi su podigli Srbi muhamedanske vere po vođstvom Husein – bega Gradaščevića. Uz njega su pristali članovi mnogih plemićkih porodica i otvoreno su pozivali Srbe muslimane da se osvete Turcima za srbski poraz na Kosovu 1389. godine. Husein-beg Gradašćević je vojevao protiv Turaka desetak godina. Jednom prilikom je prodro u Srbiju i pobedio je tursku vojsku i na Kosovu.  Bez obzira što su pristalice kapetana Gradašćevića bile privržene islamskoj religiji i protivile se sultanovim reformama o proširenju prava hrišćanima, njihov pokret je imao srbsko obeležje – borbu protiv okupatora iz Azije, oslobođenje Bosne i Hercegovine i prisajedinjenje Srbiji. Tu srpsku svest prepoznao je kod muslimanskih ustanika i nemački istoričar Leopold Ranke. U knjizi Srbija i Turska u devetnaestom veku, Ranke će, na str. 114, navesti da su Srbi muhamedanci pevali:
„Mi idemo na Kosovo ravno,
Gde nam stari slavu izgubiše,
Staru našu slavu prađedovsku.
I mi ćemo na Kosovu polju,
Il′ izgubit vjeru i junaštvo,
Ili ćemo, ako Alah dade,
Dušmanina svoga pobjediti,
I u Bosnu vratiti se slavno.“[3]
Sledeći veliki srbski ustanak protiv turske uzurpatorske vlasti koji je neophodno spomenuti bio je na prostorima Bosne i Hercegovine 1875. godine, poznat u narodu i istoriji kao Bosansko-hercegovački ustanak u kome je pod imenom Petar Mrkonjić učestvovao i budući kralj Srbije Petar Karađorđević.
Od svih spomenutih ustanaka, Prvim srbskim ustankom je započeto nepovratno urušavanje jedne natrulele carevine koja će pokušavati da se održi dodatnim merama represije, preseljavanja i islamizacije na preostalim našim, još neoslobođenim teritorijama. Turci i Albanci su uz pretnje fizičkog istrebljenja našeg naroda, nasilno nametali islam i vremenom u visokom procentu poarnaućivali Srbe na Kosovu.[4] Tako na primer, o preverenim Srbima iz Vučitrna govore sledeći navodi: „Vučitrn je mala varoš; broji do 500 kuća, od kojih najviše 200 srbskih; broji do 3000 stanovnika, od kojih je većina Arnauta, koji su najveći razbojnici i siledžije na Kosovu. Na vučitrnskim Arnautima najlepše se može poznati da su to stari i pravi Srbi. Oni svi nose srbska imena, a među ostalima, postoji među njima još i ime Obilić“.[5]
       U odnosu na druge balkanske narode, naš narod je pokazivao u istorijsko slobodarskom otporu, nacionalnom duhu i državotvornom poletu, naglašeniju snagu, istrajnost i vitalnost. Ukoliko bi postavili pitanje gde su izvorišta takvog duha i snage nacije, onda se oni moraju povezati sa najdubljom etičkom, moralnom, kultnom, predačkom i zavetnom snagom istorijske vertikale bića našeg naroda. Na toj osnovi je dograđen, utemeljen i kultno i duhovno saživljen Kosovski fenomen, odnosno Kosovski zavet. On je taj kroz koji se vekovno održavala nacionalna i religijska svest kao i državotvorna i slobodarska ideja. Kruna njegove opomene i vekovnog podsticaja u Srpstvu je bila i ostala Lazareva kletva. A da bi se ona suštinski razumela, neophodno je dati njeno značenje.
     Dakle, Lazareva kletva je kruna i nauk Kosovskog fenomena. Ona je žestoka opomena, a potom i nacionalna kletva iznikla na teškim pa i tragičnim iskustvima preživljavanja i borbi Srba na ovoj balkanskoj vetrometini iz predkosovskog, kosovskog i pokosovskog perioda, te mudro oblikovana i zapisana u najčestitijem duhu i mentalitetu našeg naroda. Kao takva, u vidu jednog segmenta deseteračke epske pesme, vraćena je u centralni događaj naše istorije, u Kosovski boj, da kroz reči svetog vladara cara Lazara a po duhu Kosovskog zaveta i njegove etičke osnove dobra, kao jezgrovita i višeznačno sadržajna poruka naših slavnih i velikih predaka, bude prisutna u aktuelnom vremenu vaskolikom Srbstvu u zemlji i dijaspori. Ujedno, u vidu svetog zapisa javno stoji na spomeniku Kosovskim junacima na Gazimestanu, na Kosovu Polju, polju pravde, slave i časti. Upućena je pre svega živom pokolenju našeg naroda, ali i našim sunarodnjacima čiji su preci  bili Srbi; da se prema njoj upravljaju i rukovode u svim prilikama kada su u pitanju očuvanja i odbrane vitalnih interesa Otadžbine, države, vere i nacije. Pored navedenog, Lazareva kletva prenosi narodna predanja i zavete predstavljajući tako duhovnog čuvara hrama nacionalnih težnji.
     Njen duh se nalazi i u Gorskom vijencu, koje je naše najveće i najpoznatije epsko-filosofsko delo; delo koje je posvećeno Karađorđu i Srpstvu. Taj duh Lazareve kletve, ali s poštovanjem ispunjenog Kosovskog zaveta, bio je ispisan i na jednoj slavolučnoj kapiji u Beogradu u Nemanjinoj ulici, koja je uz brojne druge bila postavljena na pravcu defilea pukova slavne srpske vojske prilikom njihovog svečanog dočeka iz balkanskih ratova 13. avgusta 1913. godine. Na njoj je pisalo: „Beži grdna kletvo s roda, zavet Srbi ispuniše!“
      Iz nje se jasno vidi opšte narodno i javno priznanje za veliku pobedu u Kumanovskoj bici, ali i svih ostalih pobeda slavne srpske bojske tokom balkanskih ratova, kojima su se konačno, nakon pola milenijuma ropstva, oslobodili preostali delovi naših teritorija i našeg naroda.
Obeležavanje i proslava stogodišnjice balkanskih ratova i Kumanovske bitke, je ne samo prilika već i moralna obaveza da se bar u osnovnim sadržajima tih velikih i poučnih događaja, a u ime svih ostalih znani i neznanih događaja, podsetimo na te veličanstvene dane naše istorije.
Teško da se danas mogu razumeti izliv emocija, oduševljenje, zanos, ponos, uzvišenost i čast onih oficira, podoficira i vojnika kada su oslobodili Kosovo u ušli u Prištinu. O tome je pisao Jaša Tomić:
„Srbska vojska uđe pevajući i plačući u Prištinu.... Kad je danas ulazio general sa štabom u Prištinu, Srbi stanovnici dočekaše ga silnim oduševljenjem. Pre njega su izašle muslimanske  vlasti i izrazile mu pokornost. Kada zatim stiže i naš automobil u varoš, sve je plivalo u zanosu, vojne muzike sviraju, Srbi građani i vojnici ljube se, sve pliva u radosti... Jutros je (misli se na 10. oktobar 1912. god.) otslužena liturgija na Kosovu i održan pomen na mestu, gde pogibe Car Lazar, Obilić i još drugi srbski vitezovi. To je mesto kod Muratovog tulbeta, gde je Murat poginuo od Miloševe ruke. Dakle prva pravoslavna služba na ovom mestu, posle petstotina i više godina! Tom je prilikom komandant Treće armije, general Janković, izrekao nekoliko prigodnih reči. Zahvalio se poginulim srbskim junacima, što su branili svoju otadžbinu i njenu samostalnost, a došlo je vreme, da ih potomci njihovi pokaju. Za svo vreme ovog svečanog čina nije ni jedno oko ostalo bez suza.“[6]
Toma Masarik je ostavio sledeći zapis: „Nikad nisam osetio šta je narodna svest kao pri pripovedanju jednog kapetana, s kojim sam govorio u Beogradu. Pričao mi je kako je najpre preturio jednu bitku koja je puk gotovo desetkovala. Ali je ona bila pobedonosna, kretala se vojska dalje.
„Prešli smo gore i doline i ja, pokazujući na polje koje se širilo pred nama, uzviknem vojnicima: Braćo to je Kosovo! Puk je za čas zastao, pa smo krenuli oštrim korakom dalje. Vojnici su išli brzo, tako da smo brzo i stigli. Idem prvi, i – najedared opazim da puk iza mene korača tiho, kao na prstima, kao da se boje da koga ne probude! I na jedan mah, red za redom, svi padaju na zemlju, plaču i ljube je kličići: Kosovo! Kosovo!... Oni kliču takvom poštom i tako nežnio da sam i ja zasuzuio, pao i ljubio dragu zemlju.... I svi ti moji momci, koji su u besnom jurišu isekli stotine Turaka, ustaju, sa suzama u očima, na licu i brkovima, krste se i opet puk ide dalje tiho po Kosovu.“[7]
Po oslobođenju Kosova artiljerijskim plotunima objavljen je taj vaskrs našeg osvećenog Kosova. To je bio eho onih srbskih topova koji su na Vidovdan 1889. godine plotunima odavali poštu senima Kosovskih junaka i najavljivali pripreme za veliku narodni ideju „Osvete Kosova i oslobođenja Stare Srbije i svega Srpstva“. Taj sveti čin su svakako posebno osećali i doživljavali oficiri kao najveći i zakleti nosioci te misije.
U ondašnjim novinama ostao je sledeći zapis: „Kada je snažnim zamahom skrhan otpor podivljalih arnautskih hordi na Merdarima, srbska se vojska Treće armije spustila niz Lab na Kosovo, da pokaje Kosovske mučenike, da osveti Kosovsku ideju, oslobodi Srpstvo ispod turskog jarma i ostvari Veliku Srbiju – Dušanovo carstvo. Još na Teneš-dolu i pred Prištinom Arnauti i Turci pokušali su, da zadrže srpsku vojsku; ali kakva bi to sila mogla zadržati srpske bataljone, kada se nošeni Kosovskim idejom nađoše na dogledu Kosova, koje njime valja da pokaju.
Neprijatelj je pretvoren u prah i pepeo, a onoga dana, kada je nad prestonicom Kralja Milutina ponovo razapet ponosni srbski steg i Kosovo više nije bilo tužno, jer je na mestu orošenom krvlju Cara Lazara, Miloša, Jug Bogdana, devet Jugovića i svih drugih Kosovskih mučenika, - plotunima srbskih topova oglašen Vaskrs Velike Srbije, i opojane kosti mučenika Kosovskih i ujedno sahranili  carstvo Osmanlija, koje je naše carstvo tu pre više od pet vekova sahranilo. Pet vekova Srbin na Kosovu nosio je trnov venac pun strpljenja i vere u Vaskrs, koji je evo došao."[8]
Za Kumanovsku bitku se često kaže da je njom osvećeno Kosovo, odnosno da je na Kumanovu definitivno razbijena Turska vojska i slomljena kičma otomanskog carstva na Balkanu. U toj žestokoj bitki, u odlučujućem i rešavajućem momentu kada su se počeli komešati redovi delova 1. Armije Srpske vojske, i kada su srca prestolonaslednika Aleksandra i drugih iz štaba koji su pratili tok bitke sa jednog ćuvika uzdrhtala od mogućeg gubljenja bitke, oficiri su jurišem praktično prelomili bitku u pobedu. „To su bili herojski naši oficiri, kada su videli da je nastupio momenat gde treba slavno pasti za veliku Kosovsku ideju, trgli su svoje britke sablje iz korica i red svojim četama kao lavovi poleteli u guste i kako je izgledalo neprobojne turske redove...” Prestolonaslednik je tada uskliknuo: “Živeli srbski oficiri!”[9]
U ime svih osećanja ponosa i oduševljenja kod naše vojske tokom oslobađanja naših teritorija, dajemo za primer zapis pod naslovom: „Sa bedema Dušanovog grada“.
„...Na bedemima Dušanovog grada, koji se ponosno podiže na jednom uzvišenju, sa koga je tako lep pogled na ubavu prestonicu najslavnijeg i najsilnijeg srbskog cara, stoji skromni srbski vojnik na straži. Zabacio pušku „o desno rame", jednu nogu digao na razvaljene bedeme pa pogledom bludi preko Skoplja, kao da očekuje, da će mu se tamo negde daleko pojaviti vizija Silnog cara našeg, da blagoslovi oružje vojske srpske koja je Srbiju Karađorđevu i Miloševu stvorila Srbijom Velikom, njegovom Dušanovom.  Pet meseci je odvojen o doma svoga i od njiva svojih, od milih i dragih, od kojih se u životu nikad toliko dugo nije udaljio, pa ipak on ne misli u ovom trenutku ni na stare roditelje, ni na mladu ženu, ni na sitnu decu, ni na nezbrinuta polja, ni na svoja krda; on u ovom momentu oseća, da je veliki, veći od ovog brda, na kome je Dušanov grad, jer je Srbin najsrećnije generacije od vremena Dušana Silnog do danas . Ispod njegovih nogu širi se Skoplje, a sredinom njega, peni se i hući Vardar hitajući moru, da slobodno objavi da su sve njegove obale posle petvekovnoga ropstva opet – slobodne, opet – srpske."[10]
U ime svih priznanja upućenih našoj vojsci tokom ovih ratova, ukazujem na priznanje srbskim oficirima Prve armije i svim vojnicima dato u čestitci njihovog komandanta prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića uoči Vaskrsa u kojoj se kaže:
„Čestitajući vam praznik Vaskrsenja oficirima, podoficirima, kaplarima i redovima moje hrabre Prve armije, junacima sa Kumanova, Velesa, Prilepa, Bitolja i Elbasana, ja sam uveren da će uvek i u svakoj prilici ostati dostojni njihove hrabrosti i slave onako sjajno manifestovane u ovome ratu. Srećan sam što šaljem čestitanja mojim hrabrim vojnicima za svetle uskršnje praznike iz Skoplja, stare srpske prestonice, kada se nalaze na prostoriji stare srpske carevine, koju su oni oslobodili i zalili svojom junačkom krvlju. U ubeđenju da ćete vršiti  svoju dužnost i u buduće, kako ste je vršili u ovome ratu, ja vas pozdravljam, dični moji  junaci, i čestitam vam praznik sa : Hristos Vaskrese!
                                                             Aleksandar"[11]
 
        Epohalni uspeh Kumanovske bitke, kao i svih ostalih bitaka i borbi iz 1912 i 1913. godine, kojima je „Osvećeno Kosovo“ i oslobođena Stara i Južna Srbija, propraćen je i obeležen na izvanredan način, veličanstvenom proslavom, najvećom u istoriji srbskog naroda, koja je u čast slave i povrataka pukova pobedonosne srpske vojske organizovana 13.avgusta 1913. godine u Beogradu. Tog dana je na Kalemegdanu otkriven veličanstven spomenik Karađorđu. Pred njim su se poklonile sve ratne pukovske zastave simbolizujući ostvarenje pet vekovne ideje „Osvete Kosova i oslobođenje Stare i Južne Srbije“. (Porušen je tokom bombardovanja Beograda 1915. godine, i nikada nije obnovljen. Nalazio se na mestu gde je spomenik zahvalnosti Fracuskoj.)
      
         Ratovi nose i brojne gubitke i stradanja. Proživljavanja tih gubitaka su teška, različita i bolna. Među njima, a u ime svih pre svega majki, navodimo primer dostojan rodoljubivog poštovanja i časti najvećeg ranga. Pod naslovom „Jugovića majka“ objavljen je neobično dirljiv događaj o tome kako s ponosom i pored neprebolnog bola, po ugledu na Jugovića majku, žali srbska majka, odnosno, srpske majke.
       „U leskovačkoj bolnici u početku rata od posledica teškog ranjavanja preminuo vojnik Radisav Grubač, rodom iz Braševa. Njegova rodbina je izveštena. Pored ostalih i došla mu je i majka, jedna ponosita, vrlo lepa sredovečna žena. Za kolima koja su sprovodila leš pokojnikov, ona je vrlo dirljivo ovako naricala:“
„Došla ti je majka sine.- uzdanico!
Da ti rane vidi tvoje. – bez prebola!
Kako su te obranili.- zver dušmani!
Jesil′ glavu zamenio?.- moj viteže!
Sa dušmanskom krvlju gadnom.- Bog ih kleo!
Zato sam te i rodila.- Nado moja!
Da pokaješ svoj rod srbski.- Osvetniče!
Da pogineš kao junak.- blago meni!
Za krst časni i slobodu – moj Sokole!
Neka ti je Bogom prosto – mleko moje!
Kojim sam te odojila – Obiliću!
Jer si u boj ljuti pao – rajska dušo!
Ruke ti se posvetile – Osvetniče!“[12]
 
     I danas, kada govorimo posebno o vrednim stvarima, problemima, interesima, događajima, procesima itd, morali bi da imamo časne namere, motive i ciljeve koje svojom etičkom snagom i aktuelnom porukom opredeljuje Lazareva kletva. Po duhu njenog izvorišta, snage i zaveta, moramo istrajavati na istini, poštenju, slobodarskom duhu i upornosti u plodotvornom svekolikom radu, čuvajući, braneći i afirmišući sve vrednosti našeg naroda, kao što su ga branile brojne generacije na čelu sa onim koje su vaskrsavale Srpstvo, i naravno poput one slavne generacije što ostvari vekovne ideale oslobođenja Srpstva od petvekovne turske vlasti i tiranije.
       Ta ratnička generacija Slavne Srpske Vojske ostavila nam je Zavet u kome između ostalog stoji.
„Zavet vama ostavljamo, ko zenicu oka svog,
Sačuvajte naša dela, pomoga vam Gospod Bog!“
 
     Neka je večna Slava i Hvala svim učesnicima Kumanovske bitke i balkanskih ratova.

[1]  Opširnije: Miodrag M. Petrović, Zakonopravilo Svetoga Save o Muhamedanovom učenju, Beograd, 1977.

[2] Od odsečenih glava tih junaka, ali i od odsečenih srbskih glava mesnog stanovništva sačinjena je „Čele kula“, spomenik divljaštva, terora i beščašća turske vojske i države. O tom spomeniku koji je lično video juna 1833.,  francuski putopisac Alfonsko La Martin, pored ostalog zapisao je i sledeće: „Tek što sam seo, kad podigavši oči na spomenik u čijem sam hladu bio, videh da su njegovi zidovi, za koje mi se učinilo da su od mramora ili od belog kamena, načinjeni od pravilnih slojeva ljudskih lobanja. Te lobanje i ta čovječija lica, oguljena i pobelela od kiše i sunca; može biti petnaest do dvadeset hiljada; oblepljena sa malo maltera, obrazovala su potpuno slavoluk koji me je zaklanjao od sunca;  na nekima je još zaostala kosa i lepršala se na vetru kao lišaj ili mahovina. Jak i svež povetarac duvao je s planina i prodirući u mnogobrojne šupljine glava, lica i lobanja, izazivao u njima žalostivo i tužno zviždanje. Nikog nije bilo da mi objasni taj divljački spomenik…. Više turskih konjanika koji su došli iz Niša da me doprate u varoš, rekoše mi da su to glave 15.000 Srba koje je poubijao paša u poslednjem srbskom ustanku. …
Ja pozdravih okom i srcem ostatke tih junačkih ljudi, čije su odsečene glave postale kamen temeljac njihove otadžbine. Srbija u koju ćemo da stupimo, sada je slobodna i pesma slobode i slave, odjekivala je u kuli Srba koji su umirali za svoju zemlju. Uskoro će i Niš biti njihov. Neka sačuvaju ovaj spomenik: On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po koju su je cenu njihovi očevi otkupili...“ (R. Damjanović, N. Tomić, S. Ćopić, Serbija – srbski narod, srbska zemlja, srbska duhovnost u delima stranih autora, Itaka, Beograd, 1997. s.162.)

[3] „Pobuna Srba muslimana protiv turske vlasti u Bosni i Hercegovini pod vođstvom Husein-bega Gradaščevića (Zmaja od Bosne) nije bila usamljena. Protiv Turaka je podigao muslimane Hercegovine Ali-paša Stočević Rizvanbegović 1849. godine. Da je njegova pobuna imala čisto srpske pobude, govore činjenice da je on bio veliki prijatelj Petra Petrovića Njegoša i da je na ustanak pozivao i Srbe hrišćane – pravoslavne i katolike. I ovu bunu, kao i Gradaščevićevu, ugušiće Omer-paša Latas.“ (Protojerej Ratko R. Vračarević i prof. Zoran Milošević: Pravoslavlje, vrijeme i Bosna, “Beli Anđeo“, Šabac,  i Srbska pravoslavna crkvena oština Doboj, 2002, str. 22-24.)

[4] Prvi veliki proces naseljavanja Albanaca na kompaktne srpske prostore Kosova i Metohije uslediće nakon Velike seoba Srba. Turska je vešto iskoristila pljačkaške sklonosti albanskih plemena, podstičući ih na osvetu nad preostalim srbskim narodom.  Drugi znatan priliv Albanaca i naseljavanje Kosova i Metohije traje u poslednjim decenijama 19. i prvoj 20. veka. Naime, u težnji da ojača i islamizira te prostore, Turska je podsticala na doseljavanje Albance iz centralne Albanije uslovljavajući to primanjem islama. (Prim.R.R.)

[5] Za Mitrovicu postoji sličan zapis: „Mitrovica leži izvanredno živopisno u jednome koritu, okruženom brdima, a imaće na 3500 stanovnika i to 1000 Hrišćana, 2200 muhamedanskih Srba, 200 Arbanasa (poarbanašenih Srba) i 100 Turaka, Cigana itd.“ (Ratnik 1892, knjiga 26, januar-juni, s. 657.)
 

[6] Jaša Tomić, „Dopisi sa Kosova 1912.“, s. 119 i 120.

[7] Balkanski rat u slici i reči, Knjiga druga, Fototipsko izdanje,  Izdavačko preduzeće „Jovanović i sin“, Beograd, 1991, s. 606 i 607.

[8] Balkanski rat u slici i reči, Knjiga prva, Fototipsko izdanje, Izdavačko preduzeće “Jovanović i sin”, Beograd, 1990,  s. 101.

[9] Isto:  s. 20.

[10] Isto: s. 55.

[11] Isto:  s. 221.

[12] Balkanski rat u slici i reči, Knjiga prva, s. 215.