Raspad „Ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike“

26.02.2014. god.

Ukrajini je nezavisnost poklonjena „odozgo“ zahvaljujući žestokoj borbi ruskog demokratskog pokreta, a zatim i rukovodstva RSFSR, protiv Kremlja i Gorbačova.

Ukrajinski narod nije prinosio žrtve na oltar slobode, samo je graciozno zakoračio iz jedne stvarnosti u drugu. Ukrajinska politika se od 1991. do 2014. gradila na neformalnom koalicionom principu koji podrazumeva okretanje prema Evropi, ali uz očuvanje celokupnog dizajna (pre svega ekonomskog) nasleđenog od prethodne države. Nacionalni identitet se pothranjivao iz zapadnog dela zemlje, jer drugih varijanti nije ni bilo, s obzirom da je zapadni deo najkompaktniji u idejnom smislu. Međutim, takav identitet u njegovom izvornom vidu nisu mogli prihvatiti ostali stanovnici Ukrajine, tako da je bilo neophodno redukovati koncentraciju nacionalne samobitnosti. Istočni regioni su služili kao ekonomska baza. Upravo na njih se misli kada se govori o sovjetskom nasleđu. Tačnije rečeno, misli se na industrijska preduzeća i na čitav kompleks trgovinsko-ekonomskih i duhovnih veza sa Rusijom. Sve je to mnogim običnim građanima pomagalo da prežive, a oligarsima da se obogate. Ukrajina je faktički prešla u režim parazitiranja, očekujući od spoljnih sila da rešavaju njene probleme u zamenu za obećanja da će njeno rukovodstvo izabrati „pravu“ geopolitičku orijentaciju.

Takav model više ne može da funkcioniše iz mnogih spoljnih i unutrašnjih razloga. Glavni razlog je taj što se tako više ne može obezbediti čak ni minimalni razvoj zemlje, jer se sve svodi na samoopsluživanje vladajućih slojeva koji su sve više korumpirani. Situacija sa sporazumom o asocijaciji Ukrajine i EU ubedljivo je dokazala da ukrajinska vrhuška nema nikakve druge motive osim želje da zadrži vlast i da sebi obezbedi garantovano blagostanje. Dalji događaji su pokazali da rukovodstvo nema čak ni elementarni osećaj za politiku. Janukovič je doživeo intelektualni i moralni bankrot kome je umnogome i sam doprineo. Najverovatnije je upravo on zakucao poslednji ekser na mrtvački sanduk prolongirane „Ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike“.

Pokretačka snaga Majdana je predstava o „nacionalnoj revoluciji“ koja sada ima i svoje mitove: heroje-mučenike, prolivenu krv i požrtvovanost u borbi za slobodu. Sudeći po nedavnim događajima to je model baltičkih zemalja ili Azerbejdžana, gde je u centru Bakua podignuta monumentalna Aleja šehida u znak sećanja na žrtve uvođenja vojnih trupa 20. januara 1990. Nacionalna revolucija ima svoj program koga će se obavezno držati ideološki najzagriženiji deo sadašnjih pobednika. U taj program spadaju definisanje „antinacionalnih“ snaga i zabrana ideologija vezanih za „prokletu prošlost“, kao i lustracije i zahtevi da se izrazi lojalnost, ali ne toliko novoj vlasti, koliko novom sistemu simbola.

I ranije je u Ukrajini bilo takvih tendencija, ali su se njihovi impulsi gasili u viskoznoj i amorfnoj sredini. Danas će žrtve poslužiti kao katalizator i opravdanje delovanja radikalno nastrojenih snaga. S obzirom da takvo delovanje i inače odgovara praksi Istočne i Centralne Evrope posle pada komunizma, Zapad neće ozbiljno negodovati, čak i ako preterivanje bude imalo sistemski karakter, utoliko pre što politički zanos ekstremnih radikala ima očigledan antiruski predznak, a to upravo i odgovara Evropi i Americi.

Naravno, paralelno će se odvijati proces ubrzanog prerušavanja vladajućih krugova u novo ruho i prilagođavanja novonastalim okolnostima. U taboru pobednika ima dovoljno predstavnika „sistemske“ opozicije koja želi da ostane na vlasti. Ona ima veće iskustvo od „uličnih boraca“ i samim tim će imati prednost u predstojećoj političkoj igri. Sasvim je moguća varijanta koja podseća na posledice „obojene revolucije“, kada pobednici ulaze u oštar međusobni sukob. Ambicije lidera, počev od Julije Timošenko koja je izašla na slobodu pa sve do vođa „Desnog sektora“, toliko su velike da uopšte ne predviđaju postojanje jake konkurencije. Nažalost, u njihovoj međusobnoj borbi pobediće onaj čija retorika bude radikalnija.

Šta Rusija treba da očekuje? Prvo, verovatno će ponovo postati aktuelne teme koje su, kako se činilo, zatvorene još 2010. prilikom potpisivanja Harkovskih sporazuma o Crnomorskoj floti kada je usvojen vanblokovski status Ukrajine. Aktualizacijom pitanja o ulasku Ukrajine u NATO čitava kolizija se prenosi u ravan međunarodne bezbednosti, što podrazumeva i odgovarajuću reakciju Rusije. Drugo, odnos između istoka i zapada Ukrajine u novim uslovima može da izazove velike komplikacije. Ako se delovi Ukrajine koji nisu masovno podržali Majdan ne organizuju u snažnu protivtežu sadašnjem Kijevu, na njih će biti izvršen moćan psihološki i politički pritisak. Subotnji skup u Harkovu i nastup vodećih ličnosti „istočnog krila“ ne ostavlja utisak energije i istinske spremnosti za odbranu svojih interesa. Sa druge strane, „nacionalna revolucija“ zahteva doslednu ukrajinizaciju i faktički rušenje onog načina života koji se sačuvao pre svega u oblastima gde većina stanovnika govori ruski.

Rusija je sada u teškoj dilemi. Stanje je slično onome što se dešavalo u baltičkim zemljama, samo su ovde razmere mnogo veće, jer će se Moskvi obraćati za pomoć žitelji Ukrajine koji gravitiraju prema Rusiji i čija prava će se kršiti tokom „nacionalne izgradnje“. U slučaju da Rusija to ignoriše ili da se zadovolji upućivanjem oštrih nota Ministarstva spoljnih poslova koje nemaju nikakvu težinu, to će se odraziti i na samopouzdanje i prestiž. Sa druge strane, mešanje u poslove susedne države zahteva čvrstu političku volju, svest o krajnjem cilju i uverenost da će taj cilj biti dostignut, jer je tako nešto samo po sebi dosta rizično.

Kraj istorije „Ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike“ otvara novu stranicu čiji je sadržaj sličan događajima u Istočnoj Evropi posle raspada sovjetskog bloka, s tom razlikom što svi akutni problemi sa kojima su se suočile postkomunističke države ovde mogu biti mnogo upadljiviji i brutalniji, s obzirom na veličinu i specifiku zemlje, kao i na složenost situacije u njoj.

I najzad, današnja Ukrajina je nasledila teritoriju za koju treba da zahvali sovjetskim generalnim sekretarima. Prema tome, kraj „Ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike“ ne označava samo kraj određenog socijalno-političkog modela, nego ujedno pruža mogućnost da se u najmanju ruku postavi pitanje konfiguracije same države.

Izvor
Ruska Reč

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Ulaganje u obrazovanje vodi ka boljoj budućnosti

Bez obzira da li planirate diplomske ili master studije, ili ste već u poslovnom svetu pa želite da se usavršavate, neophodna je volja i rad na sebi kako bismo...

MARKO ĐUKANOVIĆ dobitnik nagrade za mladog naučnika

Markov naučni interes uključuje diskretnu optimizaciju i operaciona istraživanja...

Priprema dece za polazak u školu

Letnji dani ispunjeni su suncem, morem, bazenima, ali se kod nekih javlja i blagi osećaj nervoze i stegnutosti, a to su uglavnom oni koje čeka jedna velika promena –...