Pr(ij)evod

Ne mogu da verujem da je i srbijanskom i crnogorskom režimu palo na pamet da prihvate „velikodušnu ponudu“ hrvatske Vlade o ustupanju pr(ij)evedenih „evropskih zakona“ na hrvatski jezik. Istina, taj predlog već odavno figurira u Crnoj Gori. Od pre nekoliko dana aktuelan je, na žalost, i u Srbiji. A jedan vremešni sluga sadašnjeg, kao i Brozovog režima, usplahireni pobornik bratstva i jedinstva u svojim mladalačkim danima, tobožnji disident bez dosijea u policiji, sav srećan je obavestio Srbiju da će joj evropske agende, zakoni, uredbe, konvencije, sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju, bilateralni i multilateralni ugovori, mape puta u Evropu i ko zna šta sve ne, uskoro doći besplatno, u paketu, u „vordu“ i „PDF“ formatu na hrvatskom jeziku i na hrvatskoj latinici, tako da se ni Srbijanci ni Crnogorci ne moraju „mnogo mučit', pr(ij)evodit' i trošit'“. Sreća je još veća, posebno u Crnoj Gori, ako se zna da ćemo sve dobit' i da ćemo pri tom još i „uštedit'“ čitav milion evra!?! Samo taj poklon treba „prebačit'“ do Skupštine da se izglasa bez lekture, korekture i prevoda na srpski!

    Gledao sam i gledam, kao uostalom i mnogi drugi normalni ljudi, razna poniženja koja smo podnosili decenijama i koja podnosimo danas i kao ljudi, kao narod, i kao država. Ali, ovo poniženje vrhuni.

    Očevidno, u novostvorenim feudalnim državama koje polako i neizvesno putuju prema Evropskoj uniji sve ima svoju cenu. Svako poniženje ima svoju valutu. Sada je i jezik došao na red. I to za milion evra. Ni manje ni više.

    Veoma dobro znam da aktuelne evropske integracije i formalno i faktički poriču, potiskuju i uništavaju ne samo nacionalnu pravnu misao nego i svaku nacionalnu misao, kuću, državu. To se, uostalom, događa već više od dva veka. I taj proces sada ulazi u svoju poslednju fazu.

    I ranije su se iz nekih evropskih država prepisivali ustavi, građanski i drugi zakonici. Doduše, nismo ih nikad prepisivali od Hrvata, a uvek smo u svoje ustave, zakone i pravilnike unosili ono što je specifično za naš narod i što je primenljivo za naše, srpske prilike. I sve to, naravno, na svom srpskom jeziku. Otuda i ovo što se događa ne predstavlja neko veliko čudo. Mi i kroz to, na kolenima klečeći na pragu Evropske unije, moramo da priznamo da nismo to što jesmo i da više nećemo i ne želimo da budemo ono što smo bili. A to će nam biti mnogo lakše, bezbolnije i jednostavnije ako to izgovorimo i čitamo na tuđem, hrvatskom jeziku i napišemo hrvatskom latinicom, a ne na svom srpskom jeziku i srpskom ćirilicom.

    I Srbija i Crna Gora treba da se stide od hrvatskih prevoda evropskih zakona. Zaboravlja se da jedna osrednja strančica u jednoj predizbornoj kampanji potroši najmanje milion evra. Ispada da ima za sve osim za svoj jezik, svoje prevodioce i svoje pravne stručnjake. Posebno se zaboravlja činjenica da je danas u Srbiji i Crnoj Gori mnogo lakše naći prevodioce sa engleskog nego sa savremenog hrvatskog jezika. Ako bi se i našao po neki prevodilac sa hrvatskog na srpski jezik onda se moramo zapitati i koliko će mu vremena trebati da to sve sa hrvatskog „prijevoda“ prevede na srpski jezik? Gde su instituti, simultani prevodioci, profesori engleskog jezika, prevodioci u Vladi. A kakav je taj prevod može se najbolje čuti ako slušate prevode sa suđenja u Haškom tribunalu.

    Nadam se da u režimima u Srbiji i Crnoj Gori postoji još malo svesti i saznanja o tome u kakvu vratolomiju ulaze ukoliko se što pre ljubazno ne zahvale hrvatskoj Vladi i Ivu Sanaderu na „velikodušnom“ unijatskom poklonu.