OSTAVKA

Piše: Gostimir T. Popović, vojno politički analitičar


U obavljanju javnih poslova svih vrsta, obima i nivoa neophodno je da se obezbede uslovi da nosioci odgovorno obavljaju svoje zadatke i to u interesu onih koji su ih izabrali ili imenovali.

Da bi se obezbedila odgovornost postoje razni društveni instrumenti koji to mogu da nivelišu te da se sistemski društveni rad što više približi principima pravilnosti i pravičnosti, ali i pravu i pravdi.

U ovom slučaju nećemo da se bavimo instrumentima koji sankcionišu ili na neki od zakonima definisanih oblika “primoravaju” službenike svih vrsta da rade onako kako se to od njih očekuje. Pokušaćemo da razjasnimo institut ostavke koji može da bude veoma efikasan ako se koristi u pravom trenutku i iz visoko moralnih razloga.

Svedoci smo ponašanja političkih subjekata, nosilaca javnih funkcija, imenovanih zvaničnika i drugih, posebno u zajedničkim organima BiH (a bogami i u entitetima) koji ujutro jedno misle, oko podne drugo govore, a popodne sasvim treće rade. I ni jednom do sada nismo imali primer da je neko od takvih dobrovoljno otišao sa pozicije koju obavlja. Naprotiv, nagrada je po pravilu bila više i bolje plaćena pozicija.

Ovako stvorenom stanju bitno su doprineli i predstavnici mnogobrojnih međunarodnih organizacija i snaga koju su sebe proglasili “neodgovornim”, čitaj, nikom ne odgovaraju tako da su se domaći službenici zaista imali na koga da ugledaju.

Za pojedine funkcije čak ne postoji legislativom utvrđeni mehanizam odgovornosti (naravno do ostavke) kao što je slučaj sa članovima Predsedništva, tako da imamo situaciju da se u toj institucije nezna “ko pije” ali ko plaća veoma se dobro zna.

Plaćaju građani, narod i svi oni koji obezbeđuju da se u njihovo ime grupacija neodgovornih poigrava sa sudbinama od pojedinaca do celih naroda a srpski narod to debelo oseća na svojoj koži. Oni o instituciji ostavke ni ne razmišljaju, a trebali bi.