Američki Veliki brat u Srbiji

Kada je američki ministar pravde pre nekoliko dana objavio da će Sjedinjene Države poslati svoje državne tužioce u 14 zemalja na Balkanu, Bliskom Istoku i Severnoj Africi, a među njima i u Srbiju, kako bi u njima „nadgledali provedene istrage“, srbski državni organi su po sopstvenom priznanju bili iznenađeni, s obzirom da gosti iz dalekog sveta nisu imali potrebu da im se čak ni uljudno najave, što znači da su prilično bukvalno shvatili tradicionalnu srpsku uzrečicu – „osećajte se kao kod svoje kuće“.

Naime, u svim relevantnim državnim institucijama Srbije, počevši od Ministarstva pravde pa nadalje, potvrdili su da ih je zatekla izjava Erika Holdera, te da ništa ne znaju o dolasku tužilaca iz Amerike, koji su po pisanju pojedinih novina u međuvremenu već stigli u Srbiju i Bosnu i Hercegovinu, da bi po sopstvenom tumačenju pomogli u sprovođenju istraga i privođenju terorista, što znači da su američki tužioci po svoj prilici već počeli da se polako privikavaju na rad u zemljama koje su po rečima američkog ministra pravde - izabrane po „američkoj proceni”.

A da bi neinformisanim i iznenađenim domaćinima koji su, dakle, izabrani po slobodnoj američkoj proceni, bilo makar malo jasnije šta mogu da očekuju, ili barem šta ne treba da očekuju, pobrinuo se pomenuti zvaničnik vašingtonske administracije koji je na konferenciji za novinare kratko saopštio da njihovi tužioci ipak „neće uvoditi američki pravni sistem”, nego će samo utvrđivati da li Srbija i druge države imaju zakone „koji su u skladu sa konvencijom Ujedinjenih nacija o suzbijanju terorizma”. Inače, navedeno prekookeansko uključivanje u rad srbskog tužilaštva, iako je u određenoj meri formalizovano, budi sećanje na nedavno uplitanje i u rad srbskog bankarskog sektora, što je ovog leta izazvalo veliku buru u javnosti, s obzirom da su banke u Srbiji počele tražiti od klijenata pristanak da njihove podatke dostavljaju američkoj Poreskoj upravi, i to po priznanju banaka – bez ikakvog zakonskog osnova, zato što Srbija i Sjedinjene Države nisu potpisale takav sporazum.

To je pojedine stručnjake, poput na primer Zorana Grubišića iz Beogradske bankarske akademije, tada bukvalno asociralo na Orvelovog „Velikog brata“, uz objašnjenje da se mora postaviti granica do koje tačke ti podaci i za koga mogu da se obezbede, ali uprkos svemu domaći bankari su prilično iskreno priznali da su na to bili prisiljeni, rekavši nezvanično da ne bi mogli poslovati sa SAD-om ako ne bi izašli u susret njihovim zahtevima, te da je „teško zamisliti“ situaciju da se taj sporazum sa Amerikom ne potpiše, jer bi po njima Srbija u tom slučaju „bila crna tačka u Evropi“, što bi bila loša poruka za američku Poresku upravu.

Stoga, kada ovih dana i američki tužioci otpočnu svoj rad u Srbiji, o čijem dolasku najvažnije srpske institucije uopšte nisu bile ni obaveštene, zasigurno će ponovo biti „teško zamisliti“ da se takva pomoć makar uzme u razmatranje, jer romani Džordža Orvela očigledno još uvek ne gube svoju aktuelnost.

Ratko Paić,