Verska propaganda

Još u vreme javne rasprave ukazali smo da zakonodavac ne uzima u obzir činjenicu da u svim zemljama Evropske Unije elektronski mediji čiji su osnivači crkve i verske zajednice ne spadaju u „komercijalne“, ali ni u „javne elektronske medije“. Sve države Evropske Unije kroz nacionalno zakonodavstvo, kao i temeljni dokumenti o Evropske Unije, priznaju poseban doprinos crkava i verskih zajednica kroz njihovu misiju u prošlosti i posebno uvažavaju i cene njihovu ulogu u savremenom društvu. Upravo im se zbog toga omogućava da kao takve duhovne institucije sa svojim identitetom i nazivima budu zastupljene u legislativi o elektronskim i drugim medijima.
Posebno je sporno što se u programima javnih radio difuznih servisa zabranjuje „verska propaganda“. Ako se ima u vidu da zakonodavac nije objasnio šta se podrazumeva pod „verskom propagandom“ onda se lako zaključuje da se pod tim pojmomom može podrazumevati sve ono što predstavlja misiju i delovanje svih crkava i verskih zajednica u društvu.
U Ustavu Crne Gore Gore su granice slobodâ postavljene tako da je slobodno sve što zakonom i drugim propisima nije zabranjeno. Imajući u vidu ovu odredbu onda se lako zaključuje da je zabranjena „verska propaganda“, ali nije zabranjena „anti-verska propaganda“ u javnim radio-difuznim sredstvima. Anti-verska propaganda u Televiziji Crne Gore kao javnom servisu je odavno omiljena i prioritetna tema posebno u borbi protiv Mitropolije Crnogorsko-Primorske.
Na ovaj način se crkve i vjerske zajednice nedopustivo izopštavaju iz javnih servisa, a time se i vernici diskriminišu tako što se jedan veoma važan segment njihovog života, koji nije samo stvar privatnosti, izopštavaju iz javnih servisa u čijem finansiranju učestvuju. Nije precizirano ni ko i kako vrši versku propagandu niti, pak, ko procenjuje šta je verska propaganda i ko zabranjuje versku propagandu.
Sveštenici i verski službenici neprestano propovedaju veru ili, ako bi se to izrazilo duhom jezika crnogorskog zakonodavca, „vrše versku propagandu“. Ne sme se gubiti iz vida činjenica da su sveštenici i verski službenici ujedno i građani zemlje u kojoj imaju zasnovane radne odnose. Sveštenička služba se na ovaj način diskriminiše i stavlja izvan javnog života. Neodrživost te rigidne formulacije može se najbolje videti ukoliko se nedeljom pogleda jedan ili drugi kanal hrvatske ili italijanske televizije pri čemu se na jednom kanalu prenosi služba, a na drugom teolozi tumače biblijske događaje. Da ne govorimo o zastupljenosti tradicionalnih crkava i verskih zajednica u javnim radio-difuznim servisima u Nemačkoj, Austriji, Velikoj Britaniji, Grčkoj, Bugarskoj i drugim zemljama Evropske Unije. Postavlja se i pitanje: kako će se na tako rigidan način ostvariti obaveze elektronskih medija u pogledu istinitog, celovitog, nepristrasnog i blagovremenog informisanja javnosti, kao i u pogledu promocije ljudskih prava ako se pravo na slobodu veroispovesti na ovakav način sužava i drastično krši?
Da ne ulazimo u to da se odredbe o zabrani tzv. verske propagande nisu nalazile čak ni u komunističkim zakonima.