Remek dela u mlinovima industrijalizacije

„Tražeći novac za socijalističku rekonstrukciju SSSR, vlada je naredila da se proda deo eksponata muzeja“- suva je crtica iz memoara bivšeg direktora Ermitaža, koja govori o tome kako je na prelazu iz 20-tih u 30-te godine prošlog veka počela strašna pljačka Ermitaža. Najveći pljačkaš je bila sama država, koja je tada označila industrijalizaciju kao prioritet.

Od 1929.godine do 1934.u Ermitažu je carovalo bezvlašće i potpuno neznanje. Neobrazovani, ali naoružani ljudi su bez prestanka iznosili iz muzeja slike, najistaknutija dela velikih majstora, najskuplje umetničke primerke, juvelirne i numizmatičke kolekcije, istorijski nameštaj. Ovo je sve preko posrednika odlazilo na zapad, prodavalo se za bescenje na berlinskim aukcijama ili čak u američkim robnim kućama. Čak su se i direktni zahtevi i narudžbine milionera tada ispunjavale. A kada je rasprodaja stala, najviše zahvaljujući protivljenju zaposlenih u muzeju, koji su pisali pisma adresirana na „najviše“ sovjetske instance, ispostavilo se da je Ermitaž ostao bez svojih najvrednijiih bisera. Između ostalog pedeset remek dela svetskog značaja: platna Rafaela, Rembranta, Ticijana, Van Ajka. Sećajući se čitavog spiska, današnji glavni čuvar-kustos Ermitaža Svetlana Adaskina govori:

- To su desetine hiljada najrazličitijih predmeta. Naravno, ekspozicije Ermitaža bi danas potpuno drugačije izgledale, da nije bilo te rasprodaje. To je teška i svakako tragična stranica istorije.

Najstrašnije bezumlje „prodavaca iz Ermitaža“ je bilo to što su početkom 30-tih shvatili da je ono što su od prodaje uprihodovali, jedva nešto više od svega jednog procenta nacionalnog dohotka države i suštinski nikako ne utiče na tok industrijalizacije. A ono što je zaista učinjeno, bio je kolosalni gubitak nacionalne kulturne baštine i međunarodne reputacije Sovjetskog saveza. „Prodavci“ su govorili potom da su prodavali drugorazredne eksponate ili kopije. Ali, to nije tačno. Istina je da, kako govori doktor istorijskih nauka Sergej Bazanov, u trenutku koji je bio veoma težak za državu, bilo usvojeno previše jednostavno rešenje:

- Ono je svakako potpuno pogrešno. Obzirom da se baština ne sme oduzimati. Oni sami su krajem 1917.godine usvojili dekret o očuvanju umetničkih dela, istorijskih spomenika, a onda su ipak sami to učinili- uništili ili prodali...

Po mišljenju Sergeja Bazanova, pravi i dobar izvor prihoda, koji bi išao u prilog industrijalizacii je tada mogla biti prodaja sirovina- drveta, uglja, ribe. Ali, bilo je lakše naći „brzi novac“ u muzeju, tim pre što su već tada sve crkve bile pokradene i „naravno uz saglasnost državnih zvaničnika“- podvlači istoričar:

- Mislim da su Lenjin i Staljin, kako se kaže, bili oberučke za jednostavno rešenje, kako bi brzo dobili novac. Za trgovinu sirovinama su potrebni tankeri, vozovi, a u ovom slučaju sa umetničkim predmetima,sve stane u nekoliko kutija ili kofera.Ti predmeti naravno, nisu nestali bez traga, ti eksponati sad leže u raznim muzejima širom sveta, u privatnim kolekcijama i više se ne mogu više vratiti.

Najčudnije je što su ti predmeti, koji su onda bili prodati po čitavom svetu, još uvek na inventarnim spiskovima muzeja. Oni nisu uklonjeni sa spiskova, a trebalo bi da budu, smatra Svetlana Adaskina. Tako bi Ministarstvo kulture stavilo tačku na priču sa ovim predmetima od svetskog kulturnog značaja koji su nekada pripadali Ermitažu...