Zločini koje nikad nećemo zaboraviti: Tokom krvavog proleća NATO ubio oko 2.000 ljudi, među njima 79 dece!

Pre 16 godina počela agresija Alijanse na Saveznu Republiku Jugoslaviju, koja je trajala punih 78 dana uz ogromne ljudske i materijalne žrtve. Srušeni mostovi, fabrike, škole, bolnice... Ljudi su odlazili u skloništa bez jasne ideje šta ih čeka

PRVE sirene za vazdušnu opasnost te srede, 24. marta 1999. začule su se u Prištini, već u 18.50. Nepunih sat kasnije generalni sekretar NATO Havijer Solana objavio je u svetskim medijima početak napada na Jugoslaviju. Bombe su u okolini Prištine već padale.

Kada se tokom narednog sata zvuk sirene proširio čitavom Srbijom i Crnom Gorom, niko nije ni pretpostavljao da ćemo se sa tim jezivim zvukom buditi i odlaziti na spavanje narednih 78 dana. Tokom krvavog proleća, pre 16 godina, u tadašnjoj SRJ ubijeno je oko 2.000 ljudi, među kojima 79 dece. Srušeni su mostovi, fabrike, škole, bolnice, a 280.000 Srba i nealbanaca napustilo je Kosovo i Metohiju.

Prva noć bombardovanja donela je šok. Iako se zemlja već uveliko pripremala za mogući napad, do poslednjeg trenutka tinjala je nada da će to biti izbegnuto. NATO je najavio da je sve spremno za napad i da se čeka da se oblaci nad SRJ raziđu. Dan ranije savezna vlada proglasila je stanje neposredne ratne opasnosti, a srbska vlada odlučila je da zabrani slobodnu prodaju goriva. Te srede mnogi đaci nisu otišli u školu, a ljudi su kupovali zalihe hrane, bez jasne ideje šta ih čeka. Postalo im je jasno već iste večeri.

Oblaci su se razišli, a nebo su zatamnili avioni. U Beogradu, Kragujevcu i drugim većim gradovima vazdušna opasnost je oglašena oko 20.20, dok je na Kosovu bombardovanje već trajalo. Uz zvuk sirene, neki mirno, a neki u panici, širom Srbije građani su počeli da silaze u skloništa ili podrume. Ulice su bile zamračene, prozori prelepljeni širokim selotejpom, a roletne spuštene, prema uputstvima koja su ranije objavljena. Nije bilo malo onih koji su uprkos vazdušnoj opasnosti ostali u svojim kućama ili čak izašli u dvorišta i na krovove zgrada da uživo posmatraju razaranje koje se pripremalo.

Reporteri jednog nedeljnika tada su zabeležili dve scene koje opisuju atomsferu sa ulica:

Oko 20.20 na stanici kod "Piramide" na Novom Beogradu uz zvuk sirene mladić ulazi u tramvaj dok ga devojka ljubi i potom mu dugo maše sa stanice.

Nešto kasnije, na vrhu jedne podgoričke zgrade grupa mladića gleda prema nebu i skandirajući psuje tadašnjeg predsednika SAD Bila Klintona. Iz njih diže se dim prvih eksplozija.

RTS je oko 20.55 prekinuo redovni program i objavio da je NATO napao SRJ. Posle toga emitovan je film "Kozara".

Bombe su te noći pale na delove Beograda, Prištine, Kuršumlije, Užica, Danilovgrada, Novog Sada, Pančeva i Podgorice. Projektili su pogodili pet aerodroma, pet kasarni, vojna skladišta i jedinice na položajima. Veliki šrapneli pogodili su i neke kuće. Generalštab je objavio da je poginulo 10 ljudi, ali i da su oborena dva NATO aviona i šest krstarećih raketa. NATO je najpre potvrdio, a kasnije demantovao obaranje jedne letelice.

Oko ponoći objavljen je prestanak vazdušne opasnosti. Ujutru, predstavnici NATO saopštili su da je prvi napad bio uspešan i da će biti nastavljen naredne večeri. Svako sledeće veče i dani koji su usledili bili su sve krvaviji. Žrtve NATO bombadrovanja nikada nećemo zaboraviti. 

STRADANJA CIVILA

JEDNA od najvećih tragedija tokom 78 dana pakla dogodila se 12. aprila kada je u bombardovanju putničkog voza u Grdeličkoj klisuri stradalo desetoro ljudi. Samo dva dana kasnije granatirana je kolona izbeglica kod sela Madan. Poginulo je 70 ljudi, a ranjeno 100. Trogodišnja Milica Rakić ubijena je u bombardovanju aerodroma Batajnica 17. aprila. U zgradi RTS od granatiranja je stradalo 16 radnika. Deset dana kasnije u Surdulici je poginulo 20 civila, a među njima 12 dece. Kada je 7. maja Niš zasut kasetnim bombama ubijeno je 17 civila. KBC "Dragiša Mišović" u Beogradu pogođen je 12. maja, a život je izgubilo četvoro ljudi.

Vuk Mijatović,