MSP Rusije: Bombardovanje Srbije - varvarski čin

Severnoatlantska alijansa je 24. marta 1999. godine, otpočevši varvarsko bombardovanje, krenula u rat protiv suverene države – Savezne Republike Jugoslavije (SRJ). Ovim aktom agresije grubo je pogažena povelja UN, Helsinški završni dokument, univerzalne norme međunarodnog prava i rezolucija Saveta bezbednosti UN o rešavanju kosovskog pitanja.

Bombardovanje Jugoslavije, koje je trajalo 78 dana, bila je demonstracija jednostrane politike sile NATO-a i njemu svojstvenog ignorisanja osnovnih principa za rešavanje konflikata mirnim putem, donelo je bol i patnje narodu zemlje.

Prema procenama, snage NATO-a su u najmanju ruku, na SRJ bacile 2.300 raketa i 14.000 bombi (uključujući kasetne i sa osiromašenim uranijumom). Tokom vazdušnih napada poginulo je oko 2.000 civila, uključujući decu, dok je više hiljada ranjeno. Natovci su ove žrtve cinično nazvali „kolateralnom štetom“. U periodu nakon vojne operacije, u strahu od odmazde, svoje domove na teritoriji Kosova napustilo je više od 200.000 Srba.

Bombarderi su porušili ili ozbiljno oštetili stotine privrednih i infrastrukturnih objekata, medicinske i obrazovne ustanove, istorijske i arhitekturne spomenike, kao i desetine hiljada kuća. Ukupna ekonomska šteta nanesena Jugoslaviji, po raznim procenama, iznosi od 30 do 100 milijardi dolara. Veoma ozbiljne su bile i ekološke posledice.  

Osnovnim motivom svojih akcija natovci su navodili želju da zaštite kosovske Albance od „ugnjetavanja“ srbskih vlasti i spreče „humanitarnu katastrofu“. Realno gledano, ciljevi operacije su bilo podrivanje političkog i ekonomskog potencijala Jugoslavije koja je vodila samostalnu politiku u regionu, i kasnije – raspad zemlje. Vazdušni udari su bili planirani bez uzimanja ishoda međunarodnih pregovora o kosovskom problemuu obzir. Uočljivo je bilo da je glavni tok izbeglica sa Kosova krenuo upravo kad je počelo bombardovanje.

Upozorenje Rusije, izraženo na njenom inicijativom sazvanom vanrednom zasedanju Saveta bezbednosti UN 25. marta 1999. godine, da će nelegitimno korišćenje sile od strane NATO-a, ne samo destabilizovati balkanski region, već i da će potkopati i savremeni sistem međunarodnih odnosa, nije se čulo.

Nakon bombardovanja Jugoslavije usledila je vojna invazija SAD i njenih saveznika iz NATO-a, pod lažnim izgovorima i bez sankcija UN, na Irak 2003. godine i cinična zloupotreba rezolucija Saveta Bezbednosti UN iz 1970. godine, i 1973. godine u Libiji 2011. godine kada je Alijansa praktično podržala jednu stranu u konfliktu.

Politika bezceremonijalnog mešanja u unutrašnje stvari drugih država bila je realizovana i u Ukrajini, gde je pod uticajem i uz direktnu podršku SAD i EU u februaru 2014. godine došlo do antiustavne smene vlasti, što je izazvalo tragične događaje na jugoistoku zemlje. Nažalost, mnogobrojni zločini oružanih formacija ukrajinskih vlasti protiv civilnog stanovništva, masovna pogibija ljudi i humanitarna katastrofa u Donjeckoj i Luganskoj oblasti izvršeni su u interesu onih koji su u svoje vreme bili „zabrinuti" ljudskim pravima na Kosovu.    

Države koje su učestvovale u bombardovanju Jugoslavije 1999. godine i one koji su ih podržavale, treba da budu svesne da je u sadašnjem trenutku globalnih turbulencija krajnje važno da se izvuku pravilni zaključci iz prošlosti i napusti praksa „dvojnih standarda" i jednostranog i selektivnog tumačenja međunarodnog prava.  

Pozivamo naše partnere da naprave pravi izbor između trenutne političke koristi i strateških interesa izgradnje pouzdanog sistema evropske bezbednosti na principima nedeljivosti, ravnopravnosti i zajedničkih interesa. Sama logika mirnog razvoja, zajednički izazovi čitavog čovečanstva i opasnosti kao nikad ranije diktiraju potrebe za izradom isključivo kolektivnih odluka u okviru međunarodnih formata.