Kolektivni romani

Najzanimljivije je to što su  autori tog  romana  devet mladih nemačkih  pisaca  koji su na poziv novinara Tomasa  fon Štajnekera to  delo napisali za samo  tri sedmice.   

Podstaknut filmom „Nemačka  jesen“  koji su kao reakciju na  kraj prvog pokoljenja  terorističke  organizacije „Frakcija  Crvene armije“   svojevremeno snimimila  11 nemačkih režisera, Tomas fon Štajneker  je   smatrao i  da   fenomen „Islamske države“ takođe zaslužuje odgvorajući   umetnički odgovor.

To nas je podstaklo da istražimo ko je  sve  u svetu  i zbog čega  pribegavao žanru  kolektivnog  romana  u posledljih sto godina.

1.    „Cela porodica” (The  Whole Family),  1908,  12  autora

Urednica Elizabeta Džordan:
„Moj cilj je bio ni  veliki ni mali:  da sakupim  najgenijalniji,  najgrandiozniji i najzaslepljujući „tim snova” autora koji su bilo kad  stvorili neko  delo“.

Jedan od  prvih kolektivnih romana HH veka  nastao je zahvaljujući dvojici   entuzijasta. Na ideju je došao Viljem Din Houels,  poznati pisac i uticajni  književni kritičar,  patrijarh amerike književnosti.  On je došao na ideju da predloži   popularnim autorima da zajednički napišu roman o tome kako  obična veridba može iz osnova da promeni život dveju  porodica. Svaki autor je bio obavezan da napiše po jedno poglavlje u ime svog  lika,  ali se pri tome autorstvo poglavlja   neće obelodanjivati.

Za ostvarenje projekta prijavila  se Elizabeta Džordan borac za žensko pravo glasa,  urednica prvih romana Sinklera Luisa,   koja je  od 1900.  do 1913.  radila  u Harper's Bazaaru.

Ona je za projekat prvo privukla Henrij Džemsa (tadašnjeg   svog  ljubavnika),  a posle njega pristao je da učestvuje u ovom zanimljivom poduhvatu  i Mark Tven i onda se ređalo još desetak popularnih pisaca.

Ali je  poduhvat neočekivano postao mučan: iznenadno su  autori počeli da otkazuju saradnju,  slali su manje tekstove nego što je bilo dogovreno,  taržili su veće honorare nego što su ih dobijale druge kolege. 

Ali i pored svih tih nedaća,   savko izdanje  Harper's Bazara   sa redovnim glavama romana    planulo  bi  za samo jedan dan, a  kasnije, kad je  u jednoj knjizi   objavljeno svih 12 glava,  delo   je doživelo  više izdanja.  

„To nije knjiga,  nego javna kuća“,  govorila  je o njoj sama urednica  Džordan, ali glavno je bilo da je tradicija utemeljena. 

2.    „Veliki požari“ („Bolьšie požarы“), 1927,  25 autora

U predstavljanju ovog romana koji je izašao u izdanju „Aganjoka“  (Ogonek),  ruskog veoma popularnog časopisa sa dugom  tradicijom,  je pisalo:

„’Aganjok’  stvara jedinstveni  u svom rodu umetnički dokument u kome će biti koncetrisane osobenosti stila i  karakter stvaralaštva  svih   današnjih     aktivnih književnih  grupacija  u licu njihovih najuglednijih predstavnika.“

Prvi sovjetski kolektivni roman smislio je  Mihail Koljcov,  glavni urednik časopisa  „Aganjok“  još 1926,  godinu pre nego što je Partija donela odluku o koletivizaciji. 

Bio je  to genijalni korak,  ali ne ideološki,  nego komercijalni.

Nedavno  obnovljeni „Aganjok“ nije oskudevao u saradnicima   sa zvučnim imenima   među  profesionalnim  autorima,  pa se pisanje romana pirhvatilo 25 slavnih sovejtskih   pisaca među kojima su bili:  Isak Babelj,  Leonid Leonov, Konstantin Feđin,  Aleksej Tolstoj,  Mihail Zoščenko,  što je još više podiglo slavu časopisu.

Zaplet prvog kolektivnog romana u sovjetskoj književnosti  smisilio je Aleksandr  Grin:   zagonetni bogataš stiže u provincijski grad  u kome  počinju da besne neobični požari  pre kojih se uvek pojavljuje kao najava  plavo-žuti leptir. U daljem toku radnje provincijski grad  prerasta u gubernijski centar sa izlaskom na more,   za bogataša se ispostavilo da je  Marsovac, ali  uzroci zagonetnih požara ipak nisu bili  otkriveni.  

Finale je napisao sam Koljcov koji je pozvao da se napiše nastavak  od događaja iz  stvarnog života: „Veliki požari“ -nazad, ogromni - napred!“

Posle eksperimenta „Aganjoka“,  kolkeitvni romani o fabrikama, gradilištima,  izgradnji, počeli su da izlaze iz štampe maltene svakog meseca.

Ali,  nažalost te zasluge rodonačelnicima  žanra  ništa  nije pomoglo - šestoro od njih,  uključujući i samog Koljcova, su  postali žrtve Staljinovih represija tokom nekoliko godina.
Prvo  zasebno izdanje „Velikih požara“  izašlo  je tek 2009.

3.    „Poslednje plivanje admirala“ (The  Floating  Admiral), 1931,  14 autora 

„Najbolji način da se pisci detektvskih romana međusbno posvađaju je da – zajedno napišu knjigu. Nama je bilo veselo,  a  sad,  da li će se  razevesiti i čitalac,  to nije naša briga.“  (Doroti   Li  Sajers).

„Poslednje plivanje admirala“  je u početku  bio roman-igra sa unutarcehovskim namdetanjem profesionalnih  pripadanka  šaljive gilde „Detektivskog kluba“.

Ovaj klub su 1928.  osnovali glavni predstavnici detektivskog žanra među kojima su bili Agata Kristi, Doroti Li Sajers, Ronald Noks i drugi.  Svi su  oni u to vreme već bili izmisilili svog Poaroa, Vizni,  Bridona i nalazili se na vrhu stvaralačake produktivnosti.

Prvi  kolektivni rad članova Kluba postao je zbronik detektivskih  pravila (1929),  zatim dva detektivska radio- seriajla (1930.  i 1931.),  a sledeći korak bio je zajedniki roman.

Uslovi su bili jednostavni:  poglavlja romana su pisana po redosledu,   o toku  pripovedanja i završetku nije raspravljano,  svaki učesnik „kolektivnog detektivskog  poduhvata“  je bio dužan da  izmisli sopstvenu  razradu i motiv ubistva  nadovezujući  se na detalje koje je sačinio prethodni  autor,  ali ne komlikujući radnju  u toj meri u kojoj bi rešenja pisca – prethodnika  mogla izgledati toliko   nerealna. 

Finale koje je svodilo i ujednilo  sve sižejne linije  napisao je Antoni Berkli,  prolog je iz pera  Hilberta Čestertona,  prvog predsednika „Detektivskog kluba“. 

Alternativne  autorske varijante  ubistva  su date  u prilogu   i sadržavale su posthumni spor s Arturom Konanom koji je preminuo godinu dana pre izlaska romana iz štampe i zasniovao se na tezi da  pravilno prikupljeni dokazi  dopuštaju samo jednu mogućnost  interpretacije.

4. „Car nije umro“  („Lo zar non e'morto“ ),  1929,  10  autora

Milijarde kilomtara dele  futrističku osećajnost Marinetija od nostalgičnog  senzibiliteta Filipa M.  Martinija.

Da bi  publici predstavila tu distancu u  milijardama  kilometara,  „Grupa deset“  je napisala roman  „Filipo Tomasao Marineti“. 

Godine 1928. Filipo Tomaso Marinteti,  autor Manifesta futurizma i koautor Manifesta  fašizma preduzeo je mere   da futurizam učini  državnom umetnošću  Italije. On je pozvao glavne  avngardne pisce  koji su pripadali  raznim pravcima i udruženjima,  ubeđujući ih da jedino tako mogu dostići  najviše umetničko-patriotske   vrhove.

Tako je nastala „Grupa desetorice“  ili,  kako je nazvao Marineti,   „Inicijativna  grupa“  pozvana da služi italijanskom romanu u Italiji i  van njenih predela“.      

Glavno,  i moglo bi se reći jedino dostignuće te grupe,  bio je kolektivni političko-fantastični roman  „Car nije umro“   čija se radnja   zbiva 1931.  U Francuskoj je zavedena diktatura,  u Kini je uspostavljeno republičko uređenje. U jednom malom selu na severu Mandžurije  živi  starac koji kaže da je   car Nikolaj II  pobegao  iz Jekatarinburga.  Socijalistički poredak u Rusji je u opasnosti, a njegovi neprijatelji po celom svetu se spremaju da  iskorste tog cara-samozvanca da okončaju sa SSSR-om.

Roman „Car nije umro“  postao je  neverovatno popularan.  Istina,  mnogi su uvereni da njegovoj popularanosti nije doprinela umetnička  vrednost ovog kolekitvnog avangardnog  pisma,  nego Marinetijevo obećanje da će novčano nagradti one čiatoce koji pogode koji  je od 10  autora napisao pojedine glave   romana.

5. „Pećine“  („Caverns”),  1989,  14 autora

„Sumnjam da se na ovakv način može stvoriti  veliko delo,  ali  je moguće naučiti kako se stvaraju.“ (Ken Kizi)

Upavši 1988.  u  ozbiljnu  stvaralački krizu,  Ken Kizi  je prihvatio predlog Univerziteta  Oregon da vodi praktični seminar  iz tehnike pisanja proze. Prvi put kad se suočio sa studentima,  Ken Kizi  je postupio radikalno: umesto da ih upućuje u izučavanje stilova i majstorstva  proznih stvaralaca,  on je predložio  grupi od 13 studenata,  učesnika seminara,  da napišu roman.

Zaplet je on sam  smislio:  neki  arheolog u vreme Velike  depresije odlazi u Jutu gde u društvu Mormona,  filmskog producenta  i par  veterana iz Prvog svetskog rata  izučava slike urezane u stene.  Sav dalji proces pisanja romana je bio isključivo kolektivni:  dva puta sedmično uesnici seminara su se okupljali kod Kizija u njegovoj  kući, glasanjem birali produžetak  fabule,  deleći je na scene,  bacali kocku i tokom  pola sata  pisali - svaki svoje pogavlje.

Rezutat je bio obelodanjen 1990.  u izdanju  kuće  Pengun,  a kao autor je naznačen   O. U. Levon (kad se pročita s desna u levo dobija se:  „roman Univerziteta Oregona“). 

Njujork tajms je  tada zabeležio:    

„Pećine“  su negde na sredini između „Indijane Džons“  i „Kenteberijskih priča“. 

U celini je kritika prihvatila  roman više nego blagonaklono  proglašavajući ga za  stvaralačko zaveštanje Kena Kiza. 

Slutnje se nisu obistinile:  svoj poslednji  roman  „Mornarova pesma“  Kenzi  je napisao tek  dve godine  kasnije.

Nijedan od učesnika seminara,  autora „Pećine „ nije postao poznat pisac.

6. „Nepoznata se pojavila gola“ („Naked Came  The Stranger“),  1969,   25  autora

„Nijedan normalni čovek na bi  imao toliko strpljenja da  sedne  i sam napiše  u celini jednu takvu knjigu. Ali po jednu glavu,  svako može napisati.“ (Majk Makgrejdi)

Godine 1966.  Majk Makgrejdi,  kolumnista  lista  Newsday osmslio je način na koji će   dokazati   da  je masovna kultura dotakla dno dna   i da bilo kakva nesuvisla glupost   može postati hit.  Taj način je bio pisanje kolektivnih romana sastavljenih po obrascima  avanturističkog,  ljubavnog i detektivskog žanra koji si iz godine u godinu postajali bestseleri u SAD.

Fabulu je smislio sam  Makgrejdi:  voditeljka juaternjeg radio programa saznavši da je muž vara,  rešila je da za osvetu pošalje svim muškarcim  Lojg-Ajlenda  detaljna uputstva i instrukciju  za pisanje teksta koji bi obilovao   seksom,  nasiljem i scenama surovosti,  a uz to bio napisan po literarnim klišeima i pun gramatičkih grešaka.

On je ceo svet američke žurnalistike pozvao da učestvuje u zabavi:   najbolji komentator boks-mečeva  Bob Voters je pisao  o ljubavnim doživljajima boksera,  Bob  Grin,  budući laureat Pulicerove nagrade,  a u to vreme šef sektora   Newsday,   bio je zadužen za što sočnije opise ljubavnih zgoda mafioza.

Kad god  bi Makgrejdi oceno da   tekstovi  nisu u dovoljnoj meri  bledi i neizražajni,  vraćao bi ih autorima na doradu - da ih   što god mogu više učine  još gorim. 

Kako bi  eksperimenat  bio što uspešniji,  autori su izmilili čak i pisca knjige - Penelopu Eš,   sramežljivu njujoršku domaćicu.

„Neznaka se pokazala gola“  je objavljena   1969.   i tokom nekoliko  nedelja bila među pet najprodavanijih knjiga na top-listi Njujork tajmsa.

Penelopa Eš,  koju je,  inače,  izmislila sestra  Makgrejdija,  nije izlazila iz tok–šoua čak ni kad  je misterija bila razotkrivena,  interesovanje za roman  nije opalo.

Čak su Makgrejdiju predložili 500.000 dolara za nastavak romana,  ali do njega nije došlo.

7. „Na neprijateljskoj teritoriji“ („In territprio  nemico“),  2013,  115 autora

„Želeli smo da prevaziđemo  ograničenja  standardnog metoda i korišćenja  one metode koju nudi   model „Vikipedije“  (Vani Santoni)

Italijanski pisci Vani Santoni i Gregorio Mađini  2011. ozbiljnije od svih su prišli tehnici kolekitvnog književnog pisma.

Izmislili  su novi  model  spisateljske saradnje:   zamišljena dela su razvrstana na „listiće“ -  nevelike odlomke u kojima se opisuju likovi,  mesto zbivanja radnje   ili konkretni događaj,   ali tako da svaki od njih paralelno opisuje nekoliko autora.

Iz gotovih listića sastavlja se konačna varijanta. 

Tako se sada delo ukazuje celovito,  a ne po glavama ili fragmentima koje su napisali pojedini autori. 

Pošto su isprobali svoj metod  sa pet koautora na kratkoj prozi,   Santoni i Mađini su odlučili da  stvore  opus magnum - istorijskog romana  o italijanskom Pokretu otpora u duhu neorealzma.

Učesnici projekta su sakupili sećanja očevidaca Drugog svetskog rata  koja su razvrstali u tri sižejne linije: oficir se vraća kroz celu zemlju k sestri,  sestra se zapošnjava u fabrici i prilazi Pokretu otpora,  njen bivši mladoženja beži  sa fronta i skriva se  na seoskom imanju gde polako silazi s uma.

Eksperimenat  Santone i Mađinija pokazao  se veoma uspešan - italijanska književna kritika je pisala  o  renesansi  neorealističke tradicije u književnosti,  hvalila  mozaičku strukturu  romana, i čak došla do zaključka  da istorijsko pripovedanje   sa svojim mnoglasjem  junaka lakše se  prima kod kolektiva nego kod jednog  autora.

8.  „ Za mrtvaca mira nema“  („No Rest For  The  Dead“),  2011,   26 autora 

„Hteli smo da verujemo  da smo se svi saglasili da učestvujemo u ovom projektu  zato što  sam  ja njegov urednik,  a ne zato što će dobijena sredstva otići u dobrotvorne svrhe.“ (Endru Gali,  autor ideje)

U  XXI  veku  kolektivni roman se ustalio kao siguran put da se privuče pažnja kritike i  efikasan način da se zaradi novac.  Otuda je odluka Endre  Galija da se ovaj  format iskoristi u dobrotvorne  ciljeve bila više nego logična.

Radi ostvarivanja ovog poduhvata,  Gali,  koji je  bio glavni urednik  detektivskog magazina   „The  Strand  Magazine“,  okupio je najpopularnije američke pisce detektiva  među kojima su bili Džefri Diver,  autor jednog od poslednjih romana o Džemsu Bondu  „Katrt-blanš“, zatim Tes Geritsen, majstor medicinskog  detektiva, pa Aleksandr  Makola Smit,  autor  serije o prvoj ženskoj detektivskoj  agenciji  u Bosvani.

Fabulu je smislio  sam  Gali:  Rozmari  Tmas,  deset godina posle  izdržane kazne zbog ubistva svoga muža,    kalifornijskog galeriste, čiji leš je u sarkofagu   bio poslat u Berlinski istorijski   muzej,  detektiv koji je istraživao  ovaj slučaj je shvatio da je ona osuđena nevina i  nastavio da traži pravog ubicu. 

Gali je priznao da  ga je porazila činjenica   da su  autori sa ukupnim tiražom svojih dela blizu 500 miliona primeraka,  zaboravili na svoj spisateljski ego  i da su mu se za vreme rada na romanu potuno potčinjavali,  bez pogovra sprovodeći svaku zamisao koju bi im on predložio.
   
„Za mrtvaca mira nema“  je dspeo na top-listu Njujork tajmsa,  a sav prihod  dobijen prodajom romana Gali je preneo Fondu  za borbu oboleleih od leukemije i limfnih žlezda,  u znak sećanja na svoje roditelje koji su oboje umrli  od leukemije.

9.  „Santa –Klaus i kompanija“ („Mos Craciun&Co“),  2012,  53  autora

„Hteli smo  s jedne starne da dokažemo kako su Rumuni ipak sposobni da  urade nešto korisno sosptvenim  naporima, a  s druge  - da privučemo  pažnju k rumunskoj književnosti   koja se sada nalazi u zadnjem  dvorištu svetske“.  (Gabriel Dekuble)

Četiri pisca - Gabriel Dekuble,  Florian Jaru, Rezvan Cupa i  Markos Kivu, dobivši podršku Unvetiteta u Bukureštu i izdavačke kuće „Editura  Art”   rešili su  da  podsete svet da postoji i rumunska književnost i da istvremeno uđu u Ginisovu knjigu napisavši kolektivni roman u  rekrodno kratkom vremenu.

U tim je bilo pozvano 49 autora,  a kao žanr je odabrana božićna  priča.

Na dan 15.  decmbra  autori su se okupili u jednoj dvorani  Bukureštanskog  univeriziteta,  seli za kompjutere i istvoremeno počeli da pišu u jednom fajlu.  Četvoro organizatora su podelili  među ostalim autorima fragmente  koje je  bilo potrebno napisati,  gotove tekstove su  redigovali, slali korektorima koji su sedeli u istoj toj sali, zatim odmah u štampu.

U Ginisovu Knjigu rekorda je ušlo:  za pisanje i štampanje  prvog  primerka  bilo je potrebno    9 sati,  5 minuta i 8 skeundi.

Nažalost,   rekordna brzina  rumunskih pisaca nije im donela i uspeh kod čitalaca. 

Književna kritika je delo „Santa –Klaus i kompanija“  nazvala „književnim Mekdonalandsom“,  od  ukupnog tiraža  koji nije bio veći od 1.000 primeraka za pola godine je prodata samo jedna trećina.

10. „Šmrči u maramicu“  („Keeping Mum”),  15  autora

„Uvek smo učili naše studente da je glavno  za pisca  da se ne boji rizikovanja  i kolekitvni roman je dostojan  njihovog iskušenja“.  (Džon Simons,  osnivač škole  „Dark  Angels”)

Čevrt veka nakon eksperimenta  Kena Kiza  njegovim metodom  se  poslužila britanska škola  Dark Angels  u kojoj se studneti obučavaju  majstorstvu  biznisa i industrije.

Zadatak se sastoji   u tome što 15 predavača i bivših polaznika ove škole  nastoje  pomoću kolektivnog pisma da dokažu da menadžari, marketolozi i biznis – analitičari mogu da se obuče ne samo pravilnom engleskom,  nego i kako da  napišu  roman u duhu Folknera.

Formu i sižejnu liniju oni su preuzeli iz romana „Kad sam umirala“  u kome pripovedanje ide u prvom licu od nekoliko likova  koja voze  umrlu majku da je sahrane u drugom     gradu.

Da bi se dublje proniklo u kolektivni rad,  svih 15 autora se za vreme vikenda zatvrilo u jednoj škotskoj kolibi,  gde su razradili  fabulu,  utvrdili  prelazak u pripovedanju od jednog  lika na drugi i napravili raspored junaka.

Posle toga tokom pola godine oni su dopisivali svoje  delove, i na svojim blogovima izmenjivali utiske o „pređenom gradivu“.

Objavljena knjiga je  bila takođe  kolektivna,  a izašla je zahvaljujući  sakupljenim sredstvima na danatorskoj  platformi  Unbond.

 

Branko Rakočević