Pravila japanskog vaspitanja

Od Japanaca  se može  mnogo korisnog  naučiti.

Veliko interesovanje  u svetu oduvek je   izazivao prilaz žitelja  zemlje izlazećeg Sunca vaspitanju dece,  koje se naziva „ikudzi“,  i to nije prosta sveukupnost pedagoških metoda,  nego  ceo  jedan filozofski sistem usmeren  na vaspitanje i obrazovanje  mladih pokoljenja i njihovo odrastanje.
           
Jedinstvo majke i deteta: u prvoj godini posle rođenja majka i njeno čedo su  ustavri jedna celina

Majku u Japanu nazivaju „amaz“.

Veoma je složeno  prevesti i preneti duboki  smisao tog izraza. Ali glagol koji je od te imenice izveden  približno označava  „maziti“,  „štititi“,   „biti nekome pokrovitelj“. 

Tokom vekova  je vaspitanje dece u japanskoj porodici bila obaveza  žene. Međutim,  u  XXI  veku naravi i navike su  se drastično izmenile. Ako su se  nekad  pripadnice slabijeg,  lepšeg, pola  bavile isključivo domaćinstvom i drugim kućnim obavezama,  danas  savremene Japanke  uče,  rade,  putuju.

Ali  im to ne smeta ako se odluče za materistvo da  mu se i potpuno posvete.

Za Japanku nije preporučljivo da   bude zaposlena   dok dete ne napuni tri godine i da mališu ostavlja da se o njemu staraju baba i deda. 

Glavna  obaveze  žene je da bude  majka,  a  na prenošenje  svojih  obaveza na nekog drugog u Japnu  se ne gleda dobro.

Osim toga, u prvoj godini života,  majka i njeno čedo su ustvari jedna celina.

Kud god bi se Japanka uputila,  čime se god bavila, od mališe se  ne razdvaja - dete joj ili na grudima ili na leđima.  Bebi-sling marame  su se u Japanu pojavili dalekeo pre nego  što su ušli u modu na Zapadu,  a kreatvni japanski dizajneri ne štede maštu i ideje da   ih učine živopisnijim i raznovrsnijim,  kreirajući  ih poput letećih ćilima iz bajki.

„Amaz“  je senka svoga čeda

„Amaz“ je senka svoga čeda.

Neprestani  fizički i duhovni kontakt  stvara neizbrisiv  majčin autoritet.

Za jednog Japanca ne postoji ništa što bi bilo gore,  ružnije i prostačkije  nego uvrediti svoju majku.

Dete – bog

Do  pete godine,  shodno principu „ikudzi“, dete je –nebesko biće. Njemu se ništa ne zabranjuje,  na njega niko  ne sme da povisi glas, niko ga ne kažnjava.  

Za njega ne postoje reči „zabranjeno“,  „ne sme se“, „loše“,  „opasno“.

Mališan je slobodan u svojoj saznajnoj delatnosti.

S tačke gledišpta evropskih i američkh roditelja,  to je  maženje,   podsticaj na ispoljavanje  kapricioznosti,  odsustvo kontrole.

A ustvari, roditeljski   autoritet i vlast nad detetom je u Japanu  znatno  jača i izraženija nego na Zapadu.

A sve zato što  se  zasniva na ličnom primeru (1) i oslanja na osećanja (2).

Istraživanja o razlikama u pristupu vaspitanju deteta u  Japanu i Americi

Godine 1994.    sprovedeno je    istraživanje o razlikama  u pristupu obrazovanju i vaspitanju  u Japanu i Americi.

Naučnik  Azuma Hiroši  je zamolio predstavnike obeju kultura  da  naprave  zajedno sa svojim  detetom  konstrukotor-piramidu.
 
Kao rezultat  posmatranja  došlo se do sledećih zaključaka:
 
A) Japanke su na početku pokazivale  kako  da se sagradi konstrukcija,  a zatim su dozvolile detetu da to ponovi.

Ukoliko pogreši,  počinjalo se sve iznova.

B) Amerikanke su išle drugim putem. Pre nego su počele da grade, one su podrobno  objasnile mališanu algoritam gradnje  i tek posle toga, zajedno s njim -gradile. 

Značajnu  razliku  u pedagoškim metodikama  Azuma je nazvao „razjašnjavajućim“  tipom  shvatanja roditeljstva.

Japanci „razumeju“  svoje dete,  ne na osnovu reči,  nego na osnovu postupaka.
Pri tome  dete od najranijeg uzrasta  uče da bude pažljivo  prema  osećanjima – svojim,   bližnjih,   sredine koja ga okružava, pa čak i prema predmetima.

Malenog nestaška   neće  terati od vruće  šolje s mlekom,  ali ako se opeče,  „amaz“  će moliti da joj oprosti. Ne zaboravši  pri tom  da ga podseti kakav bol joj je  pričinio njegov nerpromišljeni postupak.

Drugi primer: razmaženi mališa lomi omiljenu igračku.  
Kako bi u tom slučaju postupila Amerikanka ili Evropljanka?

Sasvim je sigurno da bi  mu oduzele igračku i održale mu lekciju o tome kako su se mnogo trudile da  bi mu je kupile.

Japanka ništa ne bi preduzimala. Samo bi rekla: „Nanosiš joj veliki bol.“

Na taj način,  deci  uzrasta do  pet godina formalno je sve dozvoljeno. Time se kod njih formira samosvest i pomaže im da   stiče sliku o sebi izraženu u  vidu  konstatacije :

 „Ja  sam dobro dete,  vaspitano,  koje voli svoje roditelje.“

Dete –rob

Kad navrši pet gopdina,  japansko dete počinje da se suočava sa „surovom   stvarnošću“,  prema njemu se primenjuju stroga  pravila kojih se mora pridržaavti.

Reč je o tome da je od  iskona japansko društvo -zajedništvo:  klimateski i ekonomski  uslovi  su ih primoravali  da  žive i rade  ruku- pod ruku. 

Samo uzajmnost,  solidarnost  i odanost služenju  opštem dobru   mogli  su da obezbede dobar rod  pirinča,  a to znači sit  život.

Time se može objasniti  i snažan razvoj  „sjudan isiki“  (zajedničke  svesti)  i sistema koji se zasnivao na patrijarhalnoj porodičnoj hijerarhiji.

Opšti intersi  su bili iznad svega.

Čovek je tek šrafčić u složenom  mehanizmu. 

Ako ne nađeš svoje mesto među ljudima,  stići ćete  sudbina izgnanika.

I upravo zbog toga dete posle pete godine  uče da bude deo grupe.

„Ako se tako ne budeš ponašalo,  ismejavaće te.“ 

Dete se u Japanu brzo navikava da žrtvuje   egoističke interese u korist kolektivnog dobra

Za Japanca nema ništa strašnije od društvene izolovanosti,  i dete se brzo navikava da žrtvuje svoje individualne,  egoističke interse i da ih potčini kolektivu.

Vaspitač,  koji se uzgred budi rečeno,  stalno menja,  u dečjem vrtiću ili u posebnoj,  pripremenoj  školi,  vrši ulogu ne učitelja,   nego koordinatora.  U arsenalu njegovih pedagoških metoda  nalazi se na primer i „delegirana punomoć i ovlašćenje  za vršenje nadzora ponašanja.“

Obavljajući dužnost staratelja,  vaspitač  razbija poverene mu grupe dece na manje delove objašnjavajući to potrebama  da dete mora ne samo da dobro izvrši svoj deo zadatka, nego i da  prati  kako to  rade i njegovi drugari.

Među omiljene  aktivnosti  japanskih mališana spadaju    timske sportske  igre,  štafeta,    horsko pevanje.

Privržensot majci omogućava pridržavanje „zakona stai“  i postupanje po njegovim pravilima. Jer,  ukoliko se naruše kolektivne norme,  „amaz“  će se jako  naljutiti. To bi bila sramota ne na svom,  nego na njenom imenu.
 
I tako sledećih 10 godina  života  dete se uči da bude deo  mikro-grupe,  da složno i solidarno radi u kolektivu.

Tako se formira njegova kolektivna svest i društvena odgovornost.

Dete - ravnopravan član društva

Sa navršenih 15 godina,  dete se smatra praktično  za već formiranu ličnost.  Dalje sledi  kraća etapa  otpora i samoidentifikacije,  koje,  uostalom retko kad mogu  da podriju  osnove  utemeljene u prethodna dva perioda odrastanja.

„Ikudzi“  je tako  paradoksalna i  moglo bi se reći čak i čudna  vaspitna metoda.  U krajnjem slučaju,  bar tako izgleda iz našeg,  evropskog ugla posmtarnja.

Međutim, ta vaspitna metoda je u Japanu proveravana vekovima i pomaže da odrastaju  discipolinovani građani koji će se pridržavati zakona svoje zemlje.

 

Branko Rakočević