Pedeset festivala u Kuli prohujalo s vihorom aplauza (III)

Tokom pola veka Kulskog festivala  koji je pruhujao sa vihorom aplauza,  glumci amateri su  se osvdeočili da je  najjače sredstvo  delovanja u pozorištu  tajna poznata jedino autoru drame i  reditelju,  a glumci je  kao provodnici   emocija visokog napona „doturaju“ do gedalaca.

I postaju istovremeno  zatočnici tajne   „sanjat' naviknuti“

Jer  kreativni svet glumaca  na bini nikad nije identičan   svetu gledalaca,  pošto gledalište uvek mora da naslućuje  nešto više ili nešto manje od glumaca,  ali  nikad istovetno.

Otuda se bez tajne,  bez  mističnog odnosa  prema neobjašnjivosti  života i nedokučivosti njegovih zagonetki, svako umetničko delo,  a pozorišna  predstava   kao tajnovito scensko priviđenje  pre svega, svodi na puku deskripciju ili ilustraciju sa živim figurama,  a to znači na jednodimenzionalni produkat.

Putovanje u stvaralačke predele s onu stranu  odsanjanog zajedno s publikom

Tokom pedeset festivala koji su  za pola veka Kulom prohujali s vihorom apaluza, glumci amateri  su se naputovali u predele s onu stranu  osanjanog, u carstvo nevidljivog u kojemu dobri duh iz bajki,  ustoličen još u  detinjstvu, još uvek stoluje,  živ i zdrava,  ali  uveliko  sumnjičav.

Sa svakog od ovih pedeset festivala koji su Kulom prohujali  s vihorom aplauza,  gledalištu je upućivan poziv:
 
„Neka pristupe svi koji čeznu da  ih isceli radost stvaralakog scenskog  trajanja  da bismo se zajedno vinuli  kroz boju srebra koju iza nas stvara pozorišna zavesa.“  

I publika  pristupi

Festivalska kulska publika se uvek odaziivala pozivu  koji su joj svojim  predstavama kao  kolektivnim delom   upućivali amateri sa scene.

Zato što je ta,  festivalska, kulska publika,  tražila od amatera  samo ono što su oni bili u stanju odmah da joj pruže.

Gledaoci  novog scenskog junaka koga ovaploćuje glumac-amater, nisu ni u jednom trenutk zamišaljali  s kacigom na glavi i sa mačem o boku kako smelo korača njihovom,  kulskom scenom,  nekoliko puta preuređiovanom i doterivanom za  protkelih pola veka,  u  susret nikom drugom nego jednoj nestvarnoj veštici iz „Magbeta“,  sastavljenoj po Šekspirovim rečima „od mehurića zemlje“  tog „nepostojećeg,  bestelesnog,   poput vazduha priviđenja“,  herojine starog poretka,  koja se na radost njenu,  nove publike, na polomljenim krilima svoje  estetike upokojila podalje od Sartrovog Bića, a pobliže njegovom Ništavilu.

Samo je festivalska pozorišna publika,  poput ove kulske,  i nijedna druga, omogućavala  glumcima na pedeset  festivala koji su prohujali Kulom s vihorom apaluza, da osete i dožive realnost i životnost   svoje amaterske,  ljubiteljske posvećenosti, najraodsnijem od svih narodnih pozorja,  amaterskom,  i da okrilati glumce u njima.

Kontrasti,  komlekskne i bogate dramske situacije

Amaterska pozornica Srbije na ovih 50 festivala koji su prohujali  Kulom s vihorom aplauza pokazala je da obiluje kontrastima,  baš kao što se moglo i očekovati, pošto   upravo  kontrasti čine suštinu svakog ritmičkog dejstva,  jer se pravi ritam može doživeti samo  preko kontrasta.

Amaterska scena Srbije  takođe obiluje  kompleksnim i bogatim dramskim situacijama  u kojima su svojim  neodoljovim šarmom i radošću glumci nadahnuto izvršavali  svoje zadatke  u pozorišnim igrama,  uvek sveže inspiracije,  neponovljivog gesta i poliglotskog scenskog iskaza.

Vaspostavljanje pozorišta jedne volje

Na pedest  festiala koji su Kulom prohujali s vihorom  aplauza,  dramski amateri Srbije  su u protekla pola veka unosili stvaralačku  radost  življenja  u avanturu duha vaspostavljanjem  pozorišta jedne volje.

Ubeđeni da  od svega što je čovekov genij ikad stvorio, najlakše, možda,  gledano spolja,  a najstrašnije po dubini koju doseže - jeste pozorište,  uspeli su da radost kreacije preliju ni na geldalište i da ga uvuku u svoju stvaralačku avanturu.

Tako se to zbivalo na  50 festivala koji su Kulom prohujali s vihorom aplauza.

Branko Rakočević