Barselona, pro i kontra

Prva stvar koju mora da zna svaki posetilac Barselone, grada koji je naprasno postao nadohvat ruke, jeste da je ova katalonska prestonica nedavno osvojila neslavno prvo mesto na svetu po džeparenju na njenim glavnim ulicama.

Šetnja pešačkom Ramblom svakom neupozorenom gostu može debelo presesti: dok se zagleda u ljudske statue, razgleda fasade, ptice ili egzotične životinje koje se tamo prodaju, muvajući se kroz reku sebi sličnih, turista najednom shvati da je ostao bez novčanika, tašne, kamere… Isto tako, primamljive barselonske terasice, gde se mogu jesti tapasi (špansko meze) ili piti kafica na suncu i tokom zimskih meseci, omiljena su meta sitnog lopovluka. „U Barseloni ne treba da držite fotoaparat na stolu”, ne jednom bih dobronamerno skretala pažnju opuštenim strancima za susednim stolom u baru. Naročito sada imam potrebu da to kažem, kada zamišljam opuštenog sunarodnika kako doletevši u grad FK Barselone raskomoćeno seda i stavlja tašnu na praznu stolicu. Nipošto, nije Barselona Beograd!

Naravno da se svuda džepari, ali sistematski kao u Barseloni retko gde.

Jedna od stvari koje su mi jako prijale kada dođem iz Barse, u kojoj živim, u moj rodni Beograd jeste i to što ne moram da držim grčevito tašnu među kolenima dok sedim u kafiću. U Barsi lopovi vrebaju već i u vozu koji vodi sa aerodroma do centra. Nisu u pitanju nikakvi opasni kriminalci, već profiteri možda i najpopularnije svetske turističke destinacije, koji su pomno proučili psihologiju ne samo prosečnog turiste, već bilo kog čoveka koji se zatekne u novom gradu. Doleti, opusti se, uživa u Gaudiju, u suncu, u mirisima morske kuhinje. I cap-carap, najednom shvati da mora u Madrid po novi pasoš!

Nema ni dva meseca kako je grupa turista iz nastradalog broda koji je jedva došao do obale sišla u barselonsko pristanište. Krenuli su, još pod dubokom traumom, ka centru. I to glavnom urbanom arterijom, Ramblasom, koja se proteže od Kolumbovog spomenika do trga Katalunja. Nisu prošli ni nekoliko stotina metara i već je nekolicina shvatila da su pokradeni! Taktike su različite: od tradicionalnog zavlačenja ruke u tašnu, do prskanja mastilom ili sladoledom da bi vas pokrali dok vam pomažu da operete fleku. Još kao trogodišnja devojčica, na Kalemegdanu sam se čudila kako očigledno varaju naivni narod. I nije tajna da šibicari sa katalonskih ulica govore „naš jezik” – dopustite mi da ga anahronično nazovem srpskohrvatski, mada nikad nisam uspela da odredim koji dijalekat je u pitanju.

„Turisto, pazi”, videla sam pre neki dan u ulici pored Pikasovog muzeja napisano na velikom belom čaršavu koji je neki dobronamerni Barselonac okačio na svoj balkon, nacrtavši pored karikaturu turista koji ostaju bez fotoaparata u trenutku kad žele da ovekoveče neki lep trenutak. Barselona, pro i kontra

Prva stvar koju mora da zna svaki posetilac Barselone, grada koji je naprasno postao nadohvat ruke, jeste da je ova katalonska prestonica nedavno osvojila neslavno prvo mesto na svetu po džeparenju na njenim glavnim ulicama.

Šetnja pešačkom Ramblom svakom neupozorenom gostu može debelo presesti: dok se zagleda u ljudske statue, razgleda fasade, ptice ili egzotične životinje koje se tamo prodaju, muvajući se kroz reku sebi sličnih, turista najednom shvati da je ostao bez novčanika, tašne, kamere… Isto tako, primamljive barselonske terasice, gde se mogu jesti tapasi (špansko meze) ili piti kafica na suncu i tokom zimskih meseci, omiljena su meta sitnog lopovluka. „U Barseloni ne treba da držite fotoaparat na stolu”, ne jednom bih dobronamerno skretala pažnju opuštenim strancima za susednim stolom u baru. Naročito sada imam potrebu da to kažem, kada zamišljam opuštenog sunarodnika kako doletevši u grad FK Barselone raskomoćeno seda i stavlja tašnu na praznu stolicu. Nipošto, nije Barselona Beograd!

Naravno da se svuda džepari, ali sistematski kao u Barseloni retko gde.

Jedna od stvari koje su mi jako prijale kada dođem iz Barse, u kojoj živim, u moj rodni Beograd jeste i to što ne moram da držim grčevito tašnu među kolenima dok sedim u kafiću. U Barsi lopovi vrebaju već i u vozu koji vodi sa aerodroma do centra. Nisu u pitanju nikakvi opasni kriminalci, već profiteri možda i najpopularnije svetske turističke destinacije, koji su pomno proučili psihologiju ne samo prosečnog turiste, već bilo kog čoveka koji se zatekne u novom gradu. Doleti, opusti se, uživa u Gaudiju, u suncu, u mirisima morske kuhinje. I cap-carap, najednom shvati da mora u Madrid po novi pasoš!

Nema ni dva meseca kako je grupa turista iz nastradalog broda koji je jedva došao do obale sišla u barselonsko pristanište. Krenuli su, još pod dubokom traumom, ka centru. I to glavnom urbanom arterijom, Ramblasom, koja se proteže od Kolumbovog spomenika do trga Katalunja. Nisu prošli ni nekoliko stotina metara i već je nekolicina shvatila da su pokradeni! Taktike su različite: od tradicionalnog zavlačenja ruke u tašnu, do prskanja mastilom ili sladoledom da bi vas pokrali dok vam pomažu da operete fleku. Još kao trogodišnja devojčica, na Kalemegdanu sam se čudila kako očigledno varaju naivni narod. I nije tajna da šibicari sa katalonskih ulica govore „naš jezik” – dopustite mi da ga anahronično nazovem srpskohrvatski, mada nikad nisam uspela da odredim koji dijalekat je u pitanju.

„Turisto, pazi”, videla sam pre neki dan u ulici pored Pikasovog muzeja napisano na velikom belom čaršavu koji je neki dobronamerni Barselonac okačio na svoj balkon, nacrtavši pored karikaturu turista koji ostaju bez fotoaparata u trenutku kad žele da ovekoveče neki lep trenutak.