Časovi provokacije

Presudom „krivi za raspirivanje mržnje i neprijateljstva", pa i novčanom kaznom završio se u Moskvi dvogodišnji sudski proces protiv organizatora izložbe „Zabranjena umetnost". Ipak tačka na kraju parnice više liči na mrlju od mastila. Okrivljeni žele da ospore odluku, a Ruska pravoslavna crkva ne žuri da zvanično bilo šta komentariše, a još samo poslednji lenjivac nije pogledao u internetu „zabranjene objekte". Na primer, na gomilicu crnog kavijara, uramljene kao ikona, i lik Hrista na pomfrit-pakovanju Mekdonaldsa sa rečima: „Ovo je telo moje".

Treba li svetovni i religiozni segmenti društva da se dogovaraju o granicama, koje se ne mogu preći? Treba li i da li je moguće da crkva utiče na procese u umetnosti? Svoja razmišljanja o tome iznose  za „Glas Rusije" religiozni delatnici i predstavnici svetovne sredine.

Episkop Ruske evanđeoske crkve, član Društvene palate RF Sergej Rjahovski smatra, da je najbolje što se može predložiti u ovoj situaciji - dijalog:

Dijalog je uvek bolji od rata, zato što daje mogućnost da se čuju argumenti obe strane, - govori Sergej Rjahovski. - Ako govorimo o toj izložbi, ja sam u početku bio jedan od eksperata, i, naravno, smatram je sa svoje tačke gledišta provokatorskom. Ona provocira određene krugove glavne religije Rusije, odnosno, te snage koje samo i čekaju da ih neko provocira. Meni se učinilo da odsustvo dijaloga dovodi do toga da za umetnost kažnjavaju, ali, evo, pre svega nekoliko dana su me nazvali iz druge države i rekli mi da je u Portugaliji izašao broj „Plejboja" u kojem je lik Isusa Hrista zajedno sa nekom polugolom tetoviranom damom. Pitali su me, koliko sam ja uvređen takvom „instalacijom"? Ja sam odgovorio da mene to vređa kao ličnost, kako hrišćanina, ali sam takođe rekao da Isus Hrist ne traži pomoć advokata. On je Bog i sposoban je da samog sebe zaštiti. Verovatno je u Portugaliji to učinjeno sa ciljem da se provocira, a možda i da se uveća tiraž časopisa. Ali meni se dopala reakcija rukovodstva časopisa u SAD, koje je zabranilo izlazak tog broja, a ceo tiraž u Portugaliji je zabranjen za prodaju. Kada postoje normalni odnosi religije i kulture, one su sposobne da se dogovore i da odrede neke granice. A što se tiče izložbe „Zabranjena umetnost", odsustvo duhovnosti i visokih kulturnih standarda u toj mutnoj vodici, i mutna reakcija nekih crkvenih delatnika dovele su do toga da sada u pravnoj demokratskoj državi govorimo - „pogledajte, već sude za umetnost". Meni se čini da se u toj situaciji više provocira sa obe strane, nego da se zaista radi o osnovi problema i samoj umetnosti. I ja nisam učestvovao u daljim sudskim raspravama- rekao je episkop Ruske evanđeoske crkve, član Društvene palate RF Sergej Rjahovski.

Profesor Ruskog državnog humanitarnog univerziteta Aleksej Judin se veoma nada na neki dogovor svetovnog i religioznog dela socijuma:

Pitanje o uzajamnom odnosu onoga što mi podrazumevamo kada kažemo religija i društvo u savremenom svetu je veoma komplikovano, - smatra Aleksej Judin. - I jedinstveno viđenje tog sudskog procesa ne postoji. Problem je u tome što je u toku mnogih vekova - da tako kažemo, u evropskom Novom vremenu - religija bila saterivana u opredeljene granice. Postavljani su joj okviri i govorilo se: „ eno, pogledajte, tamo je religija". To je i formiralo savremeno shvatanje religije: religija je to što se nalazi van okvira svetovnog prostranstva. Ali kada je nestalo to klasično za Novo vreme shvatanje, ispostavilo se da je religija svuda, i da granice ne postoje. Pa ipak mi se i dalje trudimo da joj postavimo neke granice.

Religiozni lideri ne samo da mogu, već moraju da utiču na stanje savremenog društva - to je njihov glavni zadatak, - nastavlja profesor Ruskog državnog humanitarnog univerziteta Aleksej Judin. - U tom uticaju, naravno, nema ni govora o nasilnom usađivanju pogleda na život. U tome i jeste smisao religije, da ona deluje preko barijera društva, da ima posebnu snagu, i da mora da se realizuje. Meni se čini da Ruska pravoslavan crkva mora sada da kaže nešto važno - da li preko patrijarha, ili preko drugog važnog čoveka -  nešto što bi pretvorilo, kako se meni čini, prilično glupu situaciju u normalnu diskusiju.