Putin: Monopolizacija interneta nemoguća

„Ruska reč“ predstavlja zanimljive činjenice o knjigama ruskih pisaca koje su ostavile najveći utisak na strani svet i inspirisale veliki broj filmova i raznih drugih obrada.

Lav Tolstoj. Rad Ilje Rjepina, 1901.

1. Lolita, 1955.

Jedan od najprovokativnijih romana Vladimira Nabokova. Napisan je na engleskom jeziku. Priča o odnosima između odraslog muškarca i dvanaestogodišnje devojčice raspaljivala je uobrazilju Amerikanaca. Roman je 1962. godine ekranizovao Stenli Kjubrik, a scenario za film napisao je lično Nabokov. Prema proceni Modern Library „Lolita“ je na četvrtom mestu rejtinga 100 najboljih dela napisanih na engleskom jeziku.

2. Zločin i kazna, 1866.

Danas se u Sankt Peterburgu organizuju ekskurzije po mestima gde se odigravala radnja ovog najpoznatijeg dela Fjodora Dostojevskog. To je urbani roman o običnom studentu sa Napoleonovim kompleksom. Dostojevski je bio prinuđen da ga napiše, jer je prokockao sav novac i nije imao od čega da vrati dugove zajmodavcima. Jedan od najčešće ekranizovanih ruskih romana (8 ekranizacija u inostranstvu) poslužio je i kao osnova za mnoge pozorišne komade.

3. Ana Karenjina, 1873-1877.

„Princip Ane Karenjine“ – tako se u društvenim naukama naziva početak romana: „Sve srećne porodice liče jedna na drugu; svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način“. Mnoge čitaoce iritiraju i glavna junakinja (prilično histerična ličnost) i melodramski sadržaj, ali roman je i pored toga doživeo preko 20 ekranizacija u svetu. Najnovija britanska filmska varijanta sa Kirom Najtli u glavnoj ulozi pojaviće se na velikom ekranu u septembru.

4. Rat i mir, 1863-1869.

„Sprava za mučenje“ svih ruskih đaka (obavezna lektira u njihovom školskom programu), četvorotomni roman-epopeja zamišljen je kao priča o sudbini dekabrista (učesnika ruskog plemićkog opozicionog pokreta 19. veka). Međutim, u potrazi za idejnim izvorima dekabrističkog pokreta Tolstoj je morao da se posveti ratu protiv Napoleona 1812. godine. Oko sedam puta je Tolstoj svojom rukom prepisao ceo roman, a pojedine epizode i preko dvadeset puta. Posle svake redakture on je u sopstvenom romanu nalazio idejne i literarne nedostatke.

5. Braća Karamazovi, 1880.

Najdublje i najsloženije delo Fjodora Dostojevskog. Pisac je umro pre nego što je završio rad na romanu. Postojeći roman je samo prvi deo zamišljene „Životne priče velikog grešnika“. Prema zamisli, Aleksej Karamazov je trebalo da postane revolucionar. Pisac nije dočekao prvi atentat na imperatora Aleksandra II, a da jeste, taj događaj bi njega, ubeđenog monarhistu, verovatno podstakao da okrene roman u sasvim drugom pravcu.

{***}

Fjodor Dostojevski. Rad Vasilija Perova, 1872.

6. Majstor i Margarita, 1929-1940.

„Majstora i Margaritu“ Mihaila Bulgakova ruska kritika nezvanično smatra najzanimljivijim romanom 20. veka. Priča, koja inače nije uobičajena za rusku književnost, sadrži „roman u romanu“, scene iz raznih kultura i epoha, opise đavola i Isusa koji protivreče prihvaćenim kanonima... Sve to fascinira čitaoca. Sovjetska vlast, međutim, nikako nije mogla da prihvati roman koji dira u pitanja religije, tako da je knjiga dugo kružila u rukopisima. Prvi put je objavljena u periodičnom izdanju tek posle piščeve smrti, i to u prilično skraćenoj, cenzurisanoj verziji. Danas se roman, naravno, objavljuje u celini.

7. Idiot, 1868.

Reč „idiot“ kod Fjodora Dostojevskog nije ni pogrdna, ni uvredljiva. Ona za njega ne znači da je čovek mentalno zaostao, nego da je neverovatno smiren i krotak. Idiot u romanu je knez Miškin, ovaploćenje hrišćanskog morala, „izabrani čovek“. Slika Hansa Holbejna mlađeg „Hristos u grobu“ podstakla je autora da napiše ovaj roman. Ustima kneza Miškina Dostojevski iznosi sopstvenu misao da gledajući tu sliku „čovek može i veru da izgubi“.

8. Doktor Živago, 1945-1955.

„Doktor Živago“ je istovremeno i roman i zbornik stihova glavnog junaka, lekara i pesnika Jurija Živagoa. Komunistička partija Sovjetskog saveza je došla do zaključka da Boris Pasternak dvosmisleno interpretira Oktobarsku revoluciju i druge „slavne domete komunizma“. Pasternak je 1958. godine za ovu knjigu dobio Nobelovu nagradu, ali je tadašnji lider SSSR Nikita Hruščov bio krajnje nezadovoljan tako visokom ocenom antisovjetskog romana, te je Pasternak morao da se odrekne nagrade. „Doktor Živago“ je objavljen u SSSR-u tek krajem perioda „perestrojke“ (1988). Tada je Nobelova nagrada namenjena Borisu Pasternaku uručena njegovom sinu.

9. Zapisi iz podzemlja, 1864.

Ovo delo Fjodora Dostojevskog nije veliko po obimu, ali reflektuje njegove umetničke i idejne principe. Veoma iskompleksiran čovek na granici ludila ne izlazi iz svog podzemlja i muči samoga sebe. Iz ovog „antijunaka“ kasnije su izrasli tragični likovi romana „Zločin i kazna“, „Idiot“, „Zli dusi“ i „Braća Karamazovi“. To je jedan od poslednjih ruskih intelektualaca koji sebe suprotstavlja celome svetu.

10. Jedan dan Ivana Denisoviča, 1959.

Klasično prozno delo o sovjetskim radnim logorima, knjiga Aleksandra Solženjicina koja je potresla SSSR i ceo svet užasom svakodnevice u koncentracionom logoru. O „Jednom danu Ivana Denisoviča“ pesnikinja Ana Ahmatova je napisala: „Ovu povest svako treba da pročita i nauči napamet, svaki građanin Sovjetskog Saveza“. Nikita Hruščov je odobrio izdavanje ove antisovjetske priče, pa ona nije morala da bude „u ilegali“, za razliku od drugih istinitih svedočenja o logorima. Zatim su usledila i druga Solženjicinova dela na istu temu, ali ona u SSSR-u već nisu bila tako toplo primljena. Štaviše, pisac je proteran je iz zemlje kad mu je dodeljena Nobelova nagrada.

{***}

Nikolaj Gogolj. Rad Fjodora Molera, 1840.

11. Mi, 1920.

SAD i Francuska su za ovaj roman saznale pre piščevih sunarodnika – roman Jevgenija Zamjatina prvi put je objavljen u Njujorku. U SSSR-u ovaj roman stiže tek sa „perestrojkom“, kao i mnoge druge „nepoželjne“ knjige. Antiutopija „Mi“ uticala je na „1984“ Džordža Orvela, „451° po Farenhajtu“ Reja Bredberija i „Vrli novi svet“ Oldusa Hakslija. Samog Jevgenija Zamjatina inspirisala je fantastika Herberta Velsa.

12. Bledi oganj, 1962.

Vladimir Nabokov je osmišljavao ovo delo još pre nego što se preselio u SAD, ali ga je napisao tek u emigraciji, i to na engleskom jeziku. Ruskim čitaocima je roman poznat samo u prevodu. To je poema sa nelinijskom strukturom i mnoštvom književnih reminiscencija. Čak je i naziv preuzet iz Šekspirove tragedije „Timon Atinjanin“: „The moon's an arrant thief, / And her pale fire she snatches from the sun“.

13. Mrtve duše, 1842.

I pored prozne strukture Gogolj je svoje delo smatrao poemom. Lirski intermeco je prisutan u knjizi na svakom koraku, zbog čega roman zaista nije daleko od poezije. Nikolaj Gogolj je planirao da napiše tri toma „Mrtvih duša“ koji bi odgovarali Danteovom Raju, Čistilištu i Paklu, s tim što bi junaci prošli put preobražaja od bezdušnih i praznih u prvom tomu do prosvetljenih u trećem. Međutim, već drugi tom se Gogolju nije svideo, i on je spalio još nedovršeni rukopis. Pa ipak, sačuvan je nesređeni rukopis, koji je i objavljen posle piščeve smrti. Uzgred, ideju za roman Gogolju je dao pesnik Aleksandar Puškin, što nimalo ne umanjuje književničku genijalnost ukrajinskog (maloruskog) pisca.

14. Očevi i deca, 1861.

Ivan Turgenjev je precizno opisao svu dubinu nepomirljivog sukoba generacija. Glavni junak Jevgenij Bazarov postaje antisimbol nihilizma, jedan od predstavnika „suvišnih“ ljudi u književnosti. Racionalne ideale on stavlja u prvi plan i odbacuje bilo kakva osećanja, što ga vodi u propast. Pa ipak, zaneseni intelektualci i revolucionari 19. veka bili su oduševljeni likom Bazarova.

15. Smrt Ivana Iljiča, 1882-1886.

Čitaoci i kritičari su hladno dočekali ovo kasno delo Lava Tolstoja. Suviše je u njemu naturalizma. Toliko detaljan opis bolesti i smrti jednog čoveka bio je neuobičajen za Tolstoja. Glavni junak na kraju ipak u smrti nalazi sreću i prosvetljenje i samim tim daje povoda Vladimiru Nabokovu da u delu prepozna odjeke budizma.

{***}

Aleksandar Puškin. Rad Oresta Kiprenskog, 1827.

16. Straža sumraka, 1998.

Uobrazilja Sergeja Lukjanenka stvorila je celi univerzum, svet Drugih, moćnih čarobnjaka koji žive među ljudima. I dok se Svetli i Tamni magovi sukobljavaju u maniru elitnih tajnih službi, koristeći vatrene kugle i magične reči umesto automata i snajperskih pušaka, a siva inkvizicija pokušava da očuva nesigurnu ravnotežu između svetla i tame, junaci su neprekidno u dilemi mogu li da koriste „tamne“ metode u „svetlim“ poduhvatima. Prva dva romana iz serije o „straži“ ekranizovao je Timur Bekmambetov.

17. Zli dusi, 1870-1872.

Tema šestog romana Fjodora Dostojevskog nije socijalna, nego politička: radikalni revolucionarni terorizam. U ruskoj književnosti je uobičajeno da se revolucija interpretira kao pobesnela nezadrživa stihija. Zli dusi su ovaploćenje tamnih sila koje pokreću revoluciju i žive u junacima, primoravajući ih da krše zakone ljudskosti i morala.

18. Evgenije Onjegin, 1823-1831.

Tatjanino pismo Onjeginu i Onjeginovo Tatjani predstavljaju etalon za izjavu ljubavi. Zna ih napamet svaki ruski đak. Roman u stihovima je žanr koji je Puškin otkrio u potrazi za umetničkom slobodom i težnji da se udalji od tradicionalnih formi romana. Autor romana se istovremeno može tretirati i kao njegov junak. Puškin je pisao i objavljivao roman po poglavljima. Zbog toga na početku romana priznaje da ne zna kako će se završiti njegovo delo. Čuveni kritičar 19. veka Visarion Belinski rekao je za „Evgenija Onjegina“ da je to „enciklopedija ruskog života“.

19. Višnjik, 1903.

Čehov je u podnaslovu drame napisao „komedija“, iako u njoj ništa nije smešno. Raspad porodice prikazan je u svetlu promena do kojih dolazi u zemlji usled pojave novih vrednosti na prelasku iz 19. u 20. vek. To je poslednja Čehovljeva drama na pragu revolucije 1905. godine. Teško se može naći neka druga drama koja je toliko puta postavljena na pozorišnu scenu, kako u Rusiji, tako i van njenih granica.

20. Junak našeg doba, 1838-1840.

Roman ima veoma složenu strukturu sa narušenom hronološkom doslednošću, a o događajima najpre govori pripovedač, zatim njegov saputnik, i na kraju glavni junak. Ljermontov postepeno upoznaje čitaoca sa karakterom Grigorija Pečorina, mladića koji je već umoran od života i zato nesposoban za snažna osećanja, i koji svome okruženju donosi samo patnje. Ovom liku su srodni glavni junaci Puškinovog „Evgenija Onjegina“ i Turgenjevljevih „Otaca i dece“. Svim tim junacima („suvišnim ljudima“) svojstveni su dosada i čajld-haroldovska melanholija, koja ih podstiče na dvoboje, kartanje i uništavanje sopstvenog života.

Aleksandra Guzeva, Ruska reč