Na Čakoru ne zaboravljaju srbskog vojnika

Užice – Zapušteni grob nepoznatog srbskog vojnika, palog u Velikom ratu na planini Čakor gde mu je telo tada pokopano, uskoro će biti uređen i obeležen. To najavljuje Užičanin Dragoljub Paunović, rodom iz sela Velika s Čakora, jedan od inicijatora niza sadržaja za jačanje srbsko-crnogorskih veza, pa i ovog poduhvata.

Taj vojnik, kazuje Paunović, podlegao je surovoj zimi, gladi i silnim naporima na prevoju Čakora prilikom povlačenja srpske vojske decembra 1915. godine od Peći uz Rugovsku klisuru ka albanskim gudurama. Glavnina naše vojske uspela je potom da prebrodi albansku golgotu i stigne do Krfa, ali tom borcu ovde je ratni i životni put završen. Sve donedavno o ovome je svedočilo živo sećanje jednog dugovečnog stanovnika Velike.

– Decenijama je pričao u našem selu stari Milutin Baka Vuković, koji je ceo 20. vek poživeo, da su tog nesrećnog srbskog vojnika njegovi saborci tada pokopali na čakorskom prevoju, u blizini katuna. Jedva su u metrima visokim snežnim smetovima tu spazili krovove katunskih stanova. Ali, sredinom šezdesetih, kad se katun proširio, krupnija stoka na ispaši izrovala je grob i ukazale su se kosti ratnika. Budući da se narod sela Velika diči junacima i srbsko-crnogorskim bratstvom, reše žene planinke na katunu (muškaraca je tu bilo manje, kod kuća su obavljali teže poslove) da grob prekopaju, kosti vojnika prenesu nedaleko odatle, sahrane u drveni sanduk i bolje zaštite. Kad su ostatke iskopavali našli su i vojničku čuturicu i nekakve brojeve. Stavili su po jedan kamen sa obe strane groba, kao obeležje – priča Paunović (70), koga u Užicu zovu Paun, a u zavičaju Dašo.

Ali, vremenom su katuni napušteni, mnogi ljudi sa ovih planina sišli u gradove, a taj novi grob je u gustiš zarastao. Jedva da znaju gde je i nekadašnje planinke Radmila Bošković i Radmila Knežević koje su pre pola veka u tom preseljenju učestvovale. Zajedno s njima, u inicijativu da se ponovo uredi i obeleži u vreme kad se obeležava vek Velikog rata, uključeni su Momo Paunović iz Velike, Radoslav i Milovan Bošković iz Beograda rodom Veličani, kao i Dragoljub Paunović koji iz Užica često dolazi u zavičaj.

– Kosti vojnika još samuju u kamenu visokog Čakora, ali mi nameravamo da grob ponovo prekopamo i ostatke prenesemo na pogodnije i pristupačnije mesto, da ga na pravi način obeležimo. I to na samom prevoju Čakora gde je i izdahnuo, ili na seoskom groblju. Čim grane proleće počinjemo s tim. Hoćemo da damo primer učvršćivanja srbsko-crnogorskih veza, a tragaćemo i za identitetom tog srbskog vojnika – najavljuje Paunović, koji pola veka živi u Užicu, ekonomista je po struci. Bio je na rukovodećim mestima u užičkom SDK i Narodnoj banci, a sada u penziji. Uvek je aktivan kad treba povezati crnogorska brda i ovaj brdski deo Srbije, spojiti Čakor i Zlatibor, razvijati bratske i duhovne veze: pun autobus Užičana išao je njegovom zaslugom na obeležavanje važnih godišnjica u selu Velika, tu je gradnju dve crkve pomagao, namerava i da se spomen-dom srpske vojske na čakorskom prevoju napravi.

A surovi Čakor, najkraća veza Crne Gore sa Metohijom i Srbijom, dominira širom okolinom, s njega se, kažu, pogled pruža u beskraj. Selo Velika je na 1.900 metara nadmorske visine. Ponosni Veličani su, pisao je novinar i pesnik Darko Jovović, znali da krv ratnih dobrovoljaca, kojom su tokom balkanskih i Prvog svetskog rata ispisivali svetle stranice naše istorije, teče venama njihovih brojnih potomaka i poštovalaca. I danas, ovde pod oblacima i kod državne međe, ovi ljudi vekovne vrednosti još uvek poštuju.

Branko Pejović,
Politika