Lekso sabljom stekao slavu

VASOJEVIĆI, kojima je borba za slobodu uvek išla od ruke i bila "redovna pojava", setili su se, doduše sa velikim zakašnjenjem, svog velikog sina. Jednog od najvećih junaka koje je dalo ovo pleme, ali i cela Crna Gora - kapetana crnogorske vojske i Rusije Aleksandra Leksa Saičića.

Ko je čovek kome će u Beranama, odlukom odbornika koalicije "Zdravo Berane", biti uskoro podignut spomenik, pitaju se samo oni koji se nisu napajali znanjem sa narodnih vrela, ili oni koji u žurbi za boljim životom nisu stigli da saznaju nešto o junaku kojim se, tamo od 1905. godine, ponosi vaskolika Crna Gora.

Lekso Saičić je u istoriju, ali i anale ratovanja, ušao zahvaljujući dvoboju, u kome je u dalekoj Mandžuriji, kao pripadnik vojske carske Rusije učestvovao u Rusko-japanskom ratu. Po tadašnjim nepisanim pravilima ratovanja, bitku je valjalo započeti dvobojem. Rusi nisu imali borca koji bi se suprotstavio čuvenom japanskom samuraju, sve dok glas o izazovu nije dospeo do mladog pitomca kralja Nikole, koji je posle školovanja na Cetinju i Dubrovniku, nekoliko godina proveo u turskoj vojsci, a potom i u ruskoj.

ODMAH posle poziva na megdan, ruski zapovednici sumnjičavo su, kako je zapisano po Leksovom kazivanju, zagledali visokog i mršavog Crnogorca, tridesetdvogodišnjeg dobrovoljca koji je prihvatio bačenu rukavicu. Propisno je salutirao kao "podanik knjaza Nikole, sad u službi Njegovog carskog veličanstva, spreman da iziđe na megdan mrskom neprijatelju". Nisu ni znali da je nakadašnje seljanče iz Vinicke još kao dete na livadama pored divljeg Lima izvodilo vratolomije na konju. O veštini sa mačem, o čemu je ćutao do tada, osramotivši pre toga na Cetinju jednog instruktora mačevanja, niko nije ni sanjao, jer mladić je dolazio tamo iz Crne Gore smeštene "bogu iza nogu"...

Pošto je izabrao konja koji je, na komandu jahača, umeo da krene levo pa desno, da na vreme izbegne napad neprijatelja, pronašao je i sablju koja mu najviše odgovara. I, u nestvarnom okruženju, nalik onom iz naših epskih pesama, Saičić je izjahao nasred polja. Megdandžije su se srele na približno jednakom rastojanju jedne i druge vojske. Vojnici dve velike carevine su sa najvećim interesovanjem posmatrali junake, koji će ispred njih u polju da dele megdan.

BILO kako bilo, dvoboj na život i smrt, praćen zvucima bubnjeva i truba sa obe strane, ali i horskim navijanjem ratnika koji će se koji čas kasnije i sami naći u sličnoj situaciji, počeo je silovitim napadima japanskog ratnika obučenog u crno krzno.

- U jednom momentu Japanac je uspeo da mačem poseče Leksa po licu. Kako je kasnije on sam ispričao, osetivši bol i krv kako šiklja iz rane, povio se u sedlu. Japanac se ustremio ka teško povređenom megdandžiji pokušavajući da ga dokusuri, ali se Lekso iznenada propeo na sedlu, zamahnuo i gotovo prepolovio Japanca - pričao je o podvigu svog čuvenog pretka pukovnik u penziji Slavko Saičić.

"Iz hiljade grla sačulo se - uraaa", pisala je ruska štampa o podvigu mladog Crnogorca, rođenog 1873. u Vinickoj, kraj Berana, na ognjištu čuvenog komandanta Vasa Saičića.

KAKO je zabeleženo, u skladu sa viteškim običajima, Lekso se poklonio nad beživotnim telom protivnika, a onda je počelo slavlje. Prvu čestitku uputio mu je admiral ruske flote Roženstvenko. Potom je dojahao i admiral japanske flote Togo, koji se naklonio pobedniku megdana.

Međutim, Leksova pobeda bila je nedovoljna i za pobedu ruske vojske u tom ratu, u kome je dobio i čin kapetana, koji mu je kasnije potvrdio i kralj Nikola, posle povratka na Cetinje, gde je stigao godinu dana posle rata.

Stradao je u požaru koji je izbio na gornjem spratu dvorca jedinog crnogorskog kralja Nikole, u želji da spase dragocene dokumente i vredne poklone koje je dobio tadašnji "tast Evrope", kako su zvali Nikolu. Pošto je plamen bio jači, Lekso je pokušao da se spase skokom sa terase. Tom prilikom teško se povredio i posle duže vremena umro je u cetinjskoj bolnici "Danilo I", 7. aprila 1911. godine.

Čuvenog Vasojevića, koji je umro u 38. godini, uz zvuke posmrtnog marša i odred perjanika, sve dvorane i diplomate, ispratilo je na hiljade građana pristiglih sa raznih strana. Na čelu kolone nošeno je ordenje koje je stekao hrabrošću. Nažalost, tu nije bilo njegove čuvene sablje, koja je već "počivala" u Vojnom muzeju u Moskvi.

Miltuin, Sekulović,
Novosti