Aveti prošlosti: Gde nuklearne podmornice ostavljaju svoja „srca”?

Godinama je skladište ruskih reaktora sa nuklearnih podmornica u polarnom krugu poznato kao jedno od najopasnijih mesta koje uliva strah celoj Evropi. Međutim, pravovremena nemačka pomoć je doprinela da se potencijalni rizici značajno smanje.

Nasleđe ere hladnog rata

Posle raspada Sovjetskog Saveza Rusija je nasledila veliku količinu nuklearnog oružja, kao što su strateški bombarderi, interkontinentalne balističke rakete i podmornice na nuklearni pogon. Kako bi se smanjila nuklearna pretnja po svet, Rusija i SAD su pokrenule nekoliko inicijativa za smanjenje svojih nuklearnih arsenala.

U okviru jedne od ovih inicijativa, Programa za zajedničko smanjenje pretnji (CTR), opštepoznatog kao Program Nan-Lugar, SAD su Rusiji obezbedile novac, stručnjake i opremu kako bi obezbedile efikasnu nuklearnu demilitarizaciju.

Pa ipak, rashodovanje nuklearnih podmornica nije jednostavan zadatak. Osim radioaktivnog goriva i otpada, sa posebnom pažnjom mora se tretirati „srce” podmornice, odnosno njen nuklearni reaktor.

Srce podmornice

Zbog radioaktivne opasnosti reaktor ne može biti jednostavno bačen. Obično se uklanja zajedno sa odeljkom podmornice u kojem je smešten. Ovaj odeljak služi kao kontejner koji sprečava radioaktivnost u drugom delu podmornice.

 

Lav Fedosejev/TASS

Nakon što je odeljak sa reaktorom izvađen iz podmornice, on se prebacuje u specijalno skladište gde se čuva najmanje 70 godina. Tek nakon  tog perioda nivo radioaktivnosti je dovoljno nizak da se proces rashodovanja može nastaviti.

Prvo rusko skladište za nuklearne reaktore nalazi se u polarnim krugu, u zalivu u blizini sela Sajda Guba u Murmanskoj oblasti. 1990. godine naselje je predato Severnoj floti koja ga je koristila za skladištenje reaktora iz svojih „penzionisanih” nuklearnih podmornica. U specijalnim postrojenjima ovi segmenti su odvajani od podmornica, a zatim prebacivani u Sajda Gubu na skladištenje.

Jedno od najopasnijih mesta na Zemlji

Problem je bio u tome što nije postojalo posebno konstruisano mesto za čuvanje ovih opasnih reaktora. Oni su sakupljani u zalivu i plutali su oko dokova. 

Prema prvobitnom planu, skladište je trebalo da bude podignuto za desetak godina. Ali stigla je 2003. godine, a nikakvog skladišta nije bilo na vidiku, pa čak ni projekta. U međuvremenu, u zalivu se skupilo preko 50 reaktora.

 

Lav Fedosejev/TASS

Evropske zemlje su izrazile zabrinutost zbog loših i neprimerenih uslova u kojima su reaktori skladišteni u Sajda Gubi. To ne samo što je ugrožavalo životnu sredinu na Arktiku, nego je moglo da izazove i pravu nuklearnu katastrofu u severnoj Evropi.

S reči na dela

Početkom 2000-ih Evropljani i Rusi su započeli saradnju sa ciljem smanjenja potencijalne pretnje Sajda Gube. 2003. godine rusko ministarstvo za atomsku energiju i nemačko ministarstvo za ekonomiju potpisali su sporazum o izgradnji obalskog skladišta reaktora sa nuklearnih podmornica. Nemačka je za 15 godina uložila preko 700 miliona dolara u ovaj projekat. Ona je Rusiji takođe obezbedila potrebne tehnologije i stručnjake.

Tako je do 2017. godine sagrađeno skladište na kopnu za 155 reaktora. Uspostavljena je nova radionica za čišćenje i farbanje kako bi se obnovila antikorozivna zaštita na kontejnerima sa reaktorima. Ova važna procedura ponavlja se svakih deset godina tokom perioda od 70 godina.  

I ne samo to. Sajda Guba je dobila železnicu, nove dokove i svu neophodnu infrastrukturu za radnike koji su angažovani u projektu. Ekološka situacija u regionu je značajno poboljšana.

 

Lav Fedosejev/TASS

Gubernator Murmanske oblasti Marina Kovtun kaže da je rusko-nemački projekat u Sajda Gubi jedinstveni primer međunarodne saradnje na nuklearnom rashodovanju, ne samo u Murmanskoj oblasti, već i u celoj Rusiji. „Bez nemačke pomoći ovakvi opsežni radovi u Sajda Gubi bi trajali znatno duže”, rekla je ona.

Boris Jegorov,
Russia beyond