Tvorac Sretenjskog ustava – od progona do zaborava

Osim što je 15. fe­bru­ar Dan dr­žav­no­sti, ovo je i Dan ustav­no­sti jer je u Kra­gu­jev­cu, 1835. go­di­ne usvo­jen pr­vi naj­vi­ši prav­ni akt u isto­ri­ji Sr­bi­je – Sre­tenj­ski ustav. Nje­go­vog tvor­ca, Di­mi­tri­ja Da­vi­do­vi­ća, 183 go­di­ne na­kon što je Sr­bi­ji po­da­rio je­dan od naj­mo­der­ni­jih i naj­de­mo­krat­ski­jih usta­va to­ga do­ba, sa­mo se ret­ki se­ća­ju. Ni u ove pra­znič­ne da­ne ni­su na­ja­vlje­ne zva­nič­ne po­se­te nje­go­vom gro­bu u Sme­de­re­vu. Me­sto gde po­či­va ovaj zna­me­ni­ti Sr­bin ni­je u agen­di dr­žav­nih i lo­kal­nih zva­nič­ni­ka, iako se na pro­le­će ove go­di­ne na­vr­ša­va i 180 go­di­na od nje­go­ve smr­ti.

Oko pu­stog gro­ba na sta­rom gro­blju u „sr­cu” Sme­de­re­va, od­zva­nja ti­ši­na. „Di­mi­tri­je Da­vi­do­vić, sav Sr­bin”, epi­taf is­pi­san sta­rom srp­skom or­to­gra­fi­jom na nad­grob­noj plo­či, a ko­ji je sam osmi­slio, ostao je da­nas kao je­di­na opo­me­na da je ovaj čo­vek za­i­sta i bio sav Sr­bin.

Te­ko­vi­ne ko­je je osta­vio u ama­net svom na­ro­du, ne­iz­bri­siv su isto­rij­ski trag.

Osim što je na­pi­sao Ustav ko­jim se u Sr­bi­ji uki­da fe­u­da­li­zam, a vlast de­li na za­ko­no­dav­nu, sud­sku i iz­vr­šnu, Da­vi­do­vić je utvr­dio i bo­je dr­žav­ne za­sta­ve, osmi­slio grb di­na­sti­je Obre­no­vić... Bio je i otac srp­skog no­vi­nar­stva, pu­bli­ci­sta, iz­da­vač, di­plo­ma­ta, lič­ni kne­žev le­kar, se­kre­tar, sa­vet­nik.

Ro­đen je u Ze­mu­nu 1789. go­di­ne. Ško­lo­vao se u rod­nom gra­du, Pe­šti, Srem­skim Kar­lov­ci­ma, a sa 24 go­di­ne od­la­zi u Beč da stu­di­ra me­di­ci­nu. Ali, ži­vot u ta­da­šnjoj pre­sto­ni­ci Hab­zbur­ške mo­nar­hi­je, od­vo­di ga dru­gom po­zi­vu – no­vi­nar­stvu. Za­jed­no sa Di­mi­tri­jem Fru­ši­ćem, ko­ga je Da­vi­do­vić po­zna­vao još od ško­lo­va­nja u Pe­šti, osni­va „No­vi­ne serb­ske”, pr­ve no­vi­ne na ma­ter­njem je­zi­ku u Be­ču gde je u to vre­me ži­ve­lo mno­go ugled­nih Sr­ba. Do­zvo­lu im je dao lič­no pr­vi austrij­ski car Franc. Po­kre­nuo je Da­vi­do­vić i svo­ju štam­pa­ri­ju, 1. av­gu­sta 1813. ka­da ob­ja­vlju­ju pr­vih 200 pri­me­ra­ka. Vre­me­nom su po­če­li da pi­šu i ve­sti o zbi­va­nji­ma u Sr­bi­ji. Di­mi­tri­je je sa­ra­đi­vao sa ve­li­kim lju­di­ma po­put Vu­ka Ste­fa­no­vi­ća Ka­ra­dži­ća, Jer­ne­ja Ko­pi­ta­ra, Lu­ki­ja­na Mu­šic­kog i dru­gih. Na­kon de­se­tak go­di­na no­vi­ne su za­pa­le u fi­nan­sij­sku kri­zu, a Da­vi­do­vić u du­go­ve.

Po ga­še­nju li­sta pi­sao je Mi­lo­šu Obre­no­vi­ću mo­le­ći ga da u Sr­bi­ji na­sta­vi sa ra­dom. Ubr­zo po­sta­je pr­vi kne­žev se­kre­tar i po­ro­dič­ni le­kar. Da­vi­do­vić je po na­lo­gu kne­za ne­ko vre­me ra­dio na Usta­vu, ko­ji je upr­kos Mi­lo­še­vom od­la­ga­nju, ipak usvo­jen na Sre­te­nje 1835.

Na sna­zi je bio sa­mo dve ne­de­lje. Ipak, do­volj­no da do da­nas osta­ne naj­li­be­ral­ni­ji Ustav ko­ji je Sr­bi­ja ima­la. Upra­vo zbog slo­bo­da ko­je je ovaj naj­vi­ši do­ku­ment da­vao obič­nom čo­ve­ku, a pod pri­ti­skom ve­li­kih evrop­skih si­la, Mi­loš Obre­no­vić ga je uki­nuo, sva­liv­ši kri­vi­cu na usta­vo­tvor­ca. I to ni­je sve. Knez je Da­vi­do­vi­ća pre­ko no­ći pen­zi­o­ni­sao i pro­te­rao iz Be­o­gra­da. Di­mi­tri­je je oda­brao da ži­vot sa po­ro­di­com na­sta­vi u Sme­de­re­vu, ka­ko je iz­ja­vio, zbog le­po­te pre­de­la i zdrav­stve­nih raz­lo­ga. Osta­lo je za­be­le­že­no da je do­bio ku­ću u cen­tru gra­da, ima­nje u oko­li­ni i apa­na­žu od 300 zlat­nih gro­ša go­di­šnje. Pro­gon je, ipak, pot­pu­no skr­hao ovog slo­bo­do­um­nog čo­ve­ka, oči­to, pre­vi­še li­be­ral­nog za vre­me u kom je ži­veo. 

U Sme­de­re­vu ni­je na­šao svoj mir. Umr­li su mu su­pru­ga i de­ca, a nje­go­vi po­sled­nji da­ni bi­li su te­ški i tu­žni. Sa­mo­vao je u be­di, za­bo­ra­vljen od svih. Pre­mi­nuo je u 48. go­di­ni, 25. mar­ta 1838. Sa­hra­njen je na svom ima­nju, ka­ko mu se ne bi znao grob. Vest o nje­go­voj smr­ti ni­su pre­ne­li u Sr­bi­ji. Čak ni no­vi­ne ko­je je po­kre­nuo i bio pr­vi ured­nik. Evro­pa je o ovo­me sa­zna­la iz li­sto­va ko­je su Sr­bi iz Ugar­ske iz­da­va­li u Pe­šti. 

Tek ka­da je Mi­lo­še­va stra­ho­vla­da za­vr­še­na, Da­vi­do­vi­ćev grob je pro­na­đen i po­smrt­ni osta­ci pre­ne­ti na sme­de­rev­sko gro­blje i po­lo­že­ni po­red cr­kvi­ce iz 15. ve­ka. Na­ža­lost, naj­ve­ći broj gra­đa­na Sr­bi­je ne zna gde po­či­va tvo­rac pr­vog srp­skog Usta­va. Ni­je ma­lo ni Sme­de­re­va­ca ko­ji ne zna­ju da je u cen­tru nji­ho­vog gra­da sa­hra­njen Di­mi­tri­je Da­vi­do­vić, kao ni da je baš u nji­ho­vom gra­du pro­veo po­sled­nje tri go­di­ne ži­vo­ta. 

Tra­di­ci­ja ne­do­volj­nog po­što­va­nja li­ka i de­la čo­ve­ka ko­ji je dao ve­li­ki do­pri­nos u stva­ra­nju mo­der­ne Sr­bi­je, na­ža­lost, na­sta­vlja se. Da­vi­do­vić je od­u­vek uži­vao ve­ći ugled u sve­tu, ne­go u sop­stve­noj ze­mlji u ko­joj je umro i po­či­va za­bo­ra­vljen.

Olivera Milošević,
Politika