Kako su sovjetska terenska vozila osvajala Južni pol

Sovjetski Savez je imao svoju verziju američke „antarktičke snežne krstarice“. Ali ako je čuveni američkih džin potonuo u snegu, ruski polarni istraživači na ledenom kontinentu još uvek voze sovjetske „harkovčanke“. 

 

Ješurin/Sputnik

Pedesetih godina SSSR je zajedno sa drugim državama počeo aktivno da istražuje Antarktik. Sovjetski naučnici su preuzeli istočni deo kontinenta i 1956. godine pojavila se stanica Mirni. Za samo dve godine niklo je pet sovjetskih polarnih stanica.

 

J. Kočetkov/Sputnik

Transport je bio veliki problem za sovjetske stručnjake, jer obični traktori i kamioni u ovim ledenim uslovima nisu funkcionisali. Bila su potrebna terenska vozila koja su u stanju da dođu do Južnog pola, što nije lak zadatak pošto je stanica Mirni bila udaljena 2 700 km.  

 

Aleksandar Kočetkov/TASS

Bilo je potrebno vozilo koje će izdržati temperaturu od minus 70 stepeni Celzijusovih, koje će preći velike razdaljine po snegu i ledu, i biti privremeni dom i laboratorija naučnicima. Tako je nastao terenac „harkovčanka“.

 

AP

„Harkovčanka“ je sovjetski odgovor američkoj „antarktičkoj snežnoj krstarici“ koja se pojavila 30-ih godina. Američko vozilo je bilo pravi dom na točkovima. Mislilo se da će krstarica dugi niz godina presecati Antarktik uzduž i popreko, ali prešla je samo 148 km i stala. Posada je morala zauvek da je napusti.

 

Mihail Ozerski/Sputnik

Novo sovjetsko vozilo je napravljeno na bazi teškog artiljerijskog traktora AT-T koji sa svoje strane potiče od tenka T-54. „Harkovčanka“ je mogla da vuče 70 tona tereta. U dužini je imala 8,5 metara, u širini 3,5 m, u visini 4 metra. Kretala se brzinom od 5 do 11 km na sat.

 

A. Kapica/TASS

Salon vozila je imao površinu od 28 metara kvadratnih i sve potrebno za duga putovanja: sekciju za vozača i navigatora, laboratoriju, malu kuhinju, spavaću sobu za petoro, toalet, menzu.

 

Jevgenij Tolstikov/TASS

Pet ovakvih vozila je dopremljeno na Antarktik pred kraj 1958. godine. Dogodine su se sovjetski polarni istraživači uputili na Južni pol. 27. septembra sve „harkovčanke“ su napustile stanicu Mirni i krenule na zapad. Konvoj je prošao kroz stanice Komsomoljskaja i Vostok.

 

G. Koposov/Sputnik

2700 km puta, a posebno poslednjih 1253 km od stanice Vostok do Južnog pola, prošli su veoma teško: snežne oluje, nepoznata teritorija i opasne skrivene pukotine u ledu su mogle da budu fatalne. U svojim memoarima učesnici ove ekspedicije Nikolaj Grušinski i Aleksandar Dralkin su pisali: „Beskrajni snežni okean pred nama, a iza nas dva duboka traga koja su ostavila naša vozila. Prošli smo gde nikada nijedan čovek nije kročio. Mislili smo o tome da nas ti tragovi povezuju sa prijateljima koji su ostali na stanici Mirni. Napredujući prema polu, nismo osećali da smo usamljeni. Bili smo na stalnoj radio-vezi sa stanicama Mirni i Vostok i uvek smo znali šta se dešava na kopnu.“

 

G. Koposov/Sputnik

26. decembra sovjetska ekspedicija je dospela na Južni pol gde ju je dočekao američki tim sa obližnje stanice Amundsen-Skot. Čitavo putovanje je trajalo 89 dana i nakon tri dana odmora na američkoj bazi, sovjetski naučnici su krenuli nazad.

 

V. Čistjakov/Sputnik

Skoro 20 godina „habarovčanke“ su bile glavno sovjetsko prevozno sredstvo na Antarktiku  i povezivale su šest stanica na kontinentu. 1975. dizajnirana je naprednija „habarovčanka-2“. Ova su vozila i danas glavno prevozno sredstvo za članove ruske  polarne ekspedicije. Osamdesetih godina su se pojavili planovi za „habarovčanku-3“, ali nikada nisu realizovani zbog raspada SSSR.

Boris Jegorov,
Russia beyond