Kako je automat Špagina zaslužio mesto na skoro svakom spomeniku crvenoarmejcu oslobodiocu

Šest miliona ovih automata prošlo je Veliki otadžbinski rat od početka do kraja i postalo jedan od lako prepoznatljivih simbola tog teškog vremena.

Komanda sovjetske armije je shvatala automatsku pušku kao pomoćno oružje, dok je osnovno oružje pešadije bila brzometna puška Mosina. PPŠ je naslednik automata Degtjareva PPD-34/40, koji je bio preskup za proizvodnju. 

 

Mark Markov-Grinberg/TASS

Međutim Zimski rat 1939-40 protiv Finaca naoružanih automatom KP/-31 je pokazao Crvenoj armiji da ova vrsta oružja ima budućnost. PPŠ-41 je od automata Degtarjeva nasledio spoljašni izgleda, a teški doboš-okvir za 71 metak je prekopiran od finskog. 

Od 1942. PPŠ je dobio i lakši klasični okvir za 35 metaka, mada su i takvi modeli imali svoje nedostatke. Teški okviri koji nisu uvek bili zgodni za upotrebu ipak su i dalje ostali, bez obzira na to što je za normalnu upotrebu često trebalo nalaziti konkretne okvire za konkretne automate pojedinačno.

Finski KP/-31

Kuvaaja vänrikki V. Hollming

Za razliku od svog prethodnika, automat Špagina je bio znatno jednostavniji i jeftiniji. Frezovani („glodani“) konstruktivni elementi bili su zamenjeni presovanim, a preciznu obradu zahtevali su samo cev i zatvarač (i to sa dosta velikom tolerancijom). To je od njega napravilo „ratni“ automat: proizvodnja u ratno vreme zahtevala je uštedu materijala i pojednostavljenu tehnologiju uz očuvanje pouzdanosti. Kako god, ali automatu PPŠ nije bila potrebna dodatna pouzdanost.

Vojnik Ivan Sokolov sa PPŠ-41, 1. Dalekoistočni front

Aleksandar Stanovov/Sputnik

Sovjetski vojnici su PPŠ od milošte zvali papaša, odnosno tata, tatica. 

Evakuacija stanovnika Lenjingrada

Boris Kudojarov/Sputnik

Specifičnost automata PPŠ bila je u moćnom streljivu kalibra 7,62×25 od „tetejca“ (Tokarev TT). To je zrnu davalo veću brzinu. Pri tome je tempo gađanja PPŠ bio veoma visok: do 900–1000 metaka u minutu.

mart 1943.

Getty Images

PPŠ-41 se veoma dopao i Nemcima koji su ga koristili kao trofejno oružje. Nacisti su osposobili oko 10 000 automata PPŠ za municiju kalibra 19mm.

 

German Federal Archive

Visoka masa PPŠ, često tretirana kao nedostatak, tu je išla u korist strelcu: oružje se prilikom rafalnog gađanja ponašalo stabilnije od lakših mitraljeza, kao što je nemački MP-40. 

Karelija, jul 1944.

SA-kuva/Finnish Armed Forces

Automat PPŠ-41 su koristile i strane jedinice koje su se uz Crvenu armiju borile  protiv Hitlerovih trupa.  

Uz Crvenu armiju u Prag ulaze češke trupe, 09.05.1945.

Sputnik

1944. je došlo do pokušaja da se bombarder TU-2 naoruža sa 88 automata PPŠ-41. Ali punjenje municijom je bilo izvodljivo samo na zemlji, pa se od ideje odustalo.    

TU-2

V. Šijanovski/Sputnik

Krajem Drugog svetskog rata automat PPŠ-41 koristilo je preko 55 odsto sovjetskih vojnika. 

 

Getty Images

Tipski spomenik sovjetskom ratniku oslobodiocu izgleda ovako: kaciga SŠ-40, pelerina-šator i masivni automat sa teškim doboš-okvirom i karakterističnom oblogom cevi sa štancovanim ovalnim otvorima: PPŠ-41, automat (pištolj-mitraljez) Špagina, obrazac 1941. 

Mamajev kurgan, Volgorad

Viktor Gricjuk/Global Look Press

Posle Drugog svetskog rata papaša se proizvodio u Severnoj Koreji. Jedan od prvih primeraka Staljin je dobio za svoj 70. rođendan 1948.

PPŠ-42 na zastavi Severne Koreje, novembar 1952.

Getty Images

Posle Drugog svetskog rata PPŠ-41 je bar tri puta korišten u konfliktima protiv američkih trupa: u Koreji, na Kubi i u Vijetnamu.

 

Getty Images

Boris jegorov, Russia beyond