Od nemila do nedraga

Priča mi moja prijateljica, inače izbeglica iz Krajine, kako jedna njena prijateljica, takođe izbeglica, ne može da se zaposli kao lekar pa konkurisala u pekari i odbili je... Odem u pekaru da kupim detetu kiflu a tamo me presretne jedna predivna gospođa i kaže mi kako su je u ovim tranzicionim tenderisanjima otpustili i sada sa 45 ne treba nikom i nema od čega da živi i hrani decu. Žena je, kao i pomenuta lekarka, nažalost takođe, fakultetski obrazovana, rečju potpuno nepripremljena za tranziciju.

Na svakom koraku jedna žena, mlada ili stara, skapava od gladi i bede. Neke odu u ludilo, druge u prostituciju, treće u depresiju a četvrte još uvek čekaju bolje sutra... Žrtve tranzicije su na svakom koraku, one su se nekako spojile sa žrtvama komunizma. Paradoksalno, sistemi su kao bajagi dijametralno suprotni, ali žrtve i profiteri su isti... Eto, to je ono o čemu se ne govori... Kako je, u tri lepe pičke materine, moguće da jedni uvek najebavaju a drugi uvek profitiraju?

Za Tita i posle Tita, kao i mnogi nepoćudni, najebah zbog štafete i člana 133. Za to vreme današnje demokrate, bar njihov cvet, bili su u Partiji bar kao omladinci i nosali onu falusoidnu štafetu... Posle toga u onim sumornim Miloševićevim vremenima, kad se crkavalo od gladi, gledala sam kako jedno dvadesetak umetnika profitira, dobija milione, stanove, rečju bogati se, dok narod skapava... Kako devetog marta, tako petog oktobra, znala sam da tome mora doći kraj i trudila se da ne mislim na crne liste, izbacivanje iz stana, na sneg, pretnje, zabrane, bunkerisanje, jer šta je to bilo prema svim onim mrtvim i prognanim, prema Oluji...

E, jebi ga, posle petog oktobra, kad je moj miljenik Koštunica došao na vlast, pita me jedan prijatelj kako je to kad ti osoba koju zagovaraš skoro deceniju dođe na vlast, ja kažem: zajebano... Međutim, nije bilo potrebe za brigom, eto nama "Sablje", sad tu, za promenu, nisu pretili samo meni nego i deci, a šta je to opet prema svim onim uhapšenim i na pravdi Boga krivo optuženim koji su tih dana trpani u tamnice... E, posle "Sablje", dođe kidnapovanje i sad jedan gospodin polismen saopšti mojoj majci na pijaci kako je to nezgodno što ja uvek kažem ono što mislim, jer me i ova nova vlast opet smatra za nepodoban element... Jeb'o te, zamislim se, dokle će uvek jedni te isti da budu podobni a mi isti nepodobni...? Nešto tu duboko nije u redu... Da li je problem u nama ili njima?...

Okej, priznajem, ja sam deceniju palamudila o demokratiji, liberalizmu, monarhiji, ali kad sve ovo vidim, onda se pitam kako se to kod nas sistemi stalno drugačije zovu, a krađa i metodologija vladanja je ista... Jer, molim vas lepo, kakva je razlika između jednog Žarka Broza ili ovog malog princa koji se valja s istetoviranim degenericima po bazenu ispred Dvora? Kakva je razlika između Marka što je nosao gajbe i Đinđićevih bogatih prijatelja s avionima i jahtama.... Kakva je jebena razlika za ovaj nesrećni narod, osim za lične prijatelje, šlihtare i kumove onih koji su na vlasti? Nikakva. Opet su goli, bosi, opljačkani, zajebani...

I svaki taj sistem, svaki novi vampirski sistem ima svoje vampirčiće. Sve te podobne uredničiće, novinarčiće, umetničiće, sve one koji su u savršenom saglasju sa sistemom na vlasti i koji ga slave... Za Tita im se tata talio, za Miloševića su dobijali kintu i šepurili se po maloumnim prijemima, za Đinđića su dočekali „oslobođenje" u stanovima koje su već zauzele tate i dede, a za Koštunice i Tadića postali su stubovi demokratije i kapitalisti...

Ta mutacije dece komunizma u elitne europejce, kapitaliste i eumuniste je svakako nešto što je podesnije za komediju nego za esej, ali ostaje ipak gorak ukus u ustima i jednostavno pitanje: kako ih, bre, nije sramota? Kako ne pomisle da nije u redu da se bacaju milioni na maloumne filmske festivale, koncerte, Guče i druge bahanalije, kad nemamo klima-uređaje u bolnicama, ni aparate za dijalizu, ni bolničke krevete, ni inkubatore... Pa, ne može da se plaća jebeni trubač na Krozeti 45.000 evra, a da se puštaju deca da crkavaju po bolnicama, i trudnice da umiru u porodilištima. I šta misle oni nesrećnici što se šepure svojim skupocenim jahtama, gde će im duša spram ovolikih siromaha, jadnih, otpuštenih, bednih, gladnih... Srbija počinje da liči na najmučniju banana-državu, gde dvesta ljudi ima sve a ostatak ništa...

Ovih dana, pišući roman o Milici Stojadinović Srpkinji, koju su pustili da umre od gladi poluluda i zaboravljena, zapravo sam pisala o tranziciji i o tome šta je ona uradila ženama. Ne, ništa novo što već elitni građani nisu uradili nesrećnoj Milici... Neke su pretvorili u kurve, druge su odveli na kontejner, treće u red na onkologiju, četvrte moraju da tasterišu za raznorazne službe... Jezivi, potpuni, nenormalni sunovrat svih moralnih vrednosti došao je dotle, da je čoveku prosto neprijatno da kaže da ima neki princip ili da ima ideju šta je nemoralno. Ali sve što je moralno je nenormalno, a sve što je krajnje nemoralno, društveno je poželjno... I tako danas deca komunističkih koljača u otetim stanovima glume demokratsku elitu, tako danas deca i kurve lihvara i crnoberzijanaca predstavljaju ekonomski džet-set i dolaze kao povratnici sa Harvarda i Jejla, tako danas oni što su nakrali milijarde gone one što su u opštem sunovratu pokušali da prežive jer su ukrali jogurt, a najveća ološ na svakom koraku dokazuje da je baš sve na prodaju i da je većina toga i za džabe. ..

U svom tom jadu i bedi još moramo da gledamo i taj cirkus imitacije stranog glamura i džet-seta. Bože me oprosti od svih tih seljačkih pireva, od crvenih tepiha do megaurbanih hodočašća na rok-koncerte, do ovih krstarećih milionerskih džet-setera ... Pogledajte dobro skoro svaki časopis, novinu, magazin, i videćete da vam se nudi samo jedan i jedini sadržaj, a to je kako biti bogat... E sad, ko to uspe legalno, ko ilegalno, ko preko kreveta, ko preko otimačine i pljačke, ali mi smo bombardovani neukusnim, gotovo pornografsko dosadnim sadržajem da je sav smisao ovog života jedino da se ima novac. Kao da novac nije sredstvo nego cilj! Kao da ne treba da nam služi da Srbija bude bolje mesto za sve, nego da se dvesta maloumnika valja po bazenima i prevrće kurave...

Umesto nesrećne Milice Stojadinović, idoli i to školski, našoj deci postaju prostitutke, tranzicione kurve i tastersko-okupacione konkubine... I pita se čovek šta su radile sve te žene, i sa njima nesrećna Milica, koje su još onomad objašnjavale devojkama da treba da čitaju, da se obrazuju, da vole svoju zemlju i da zarađuju svoj hleb da bi bile slobodne... Zaludu sve obrazovanje, zaludu sva priča o pravima i slobodama kada je danas jedan jedini paradigmatični simbol uspešne žene. O žrtvama turskim, nemačkim, komunističkim, pisano je mnogo, ali o tranzicionim se ćuti... Koliko se dnevno žena u ovoj zemlji ponizi samo zato što su odbile da postanu kurve i tasteri, konkubine, bračni fikusi ili ljubavice za pramac broda... Koliko dnevno mladih i starih žena proživi sudbinu nesrećne Milice Stojadinović Srpkinje, koja je doživela da umre u 46. godini razočarana, zaboravljena, gladna, sama, prezrena, suvišna...

Samohrane majke, udovice, bolesne, otpuštene, zaboravljene Srpkinje tumaraju od nemila do nedraga, od kontejnera do biroa za zapošljavanje, od bolnice do groblja, i nikog nije briga... Nije sramota biti bogat, ali je sramotno biti bogat i glup i ne shvatati da se ne može biti srećan pored tolikih unesrećenih... Jer, što rekao Vilijem Š, ni ja ne verujem više u pravdu, ali verujem u milost, a u Srbiji je tako prokleto malo milosti, i toliko mnogo demonstracije i šepurenja oko humanosti...

Daj pomoć u tišini, u mraku, pomozi da te niko ne vidi i poštedi naciju svih onih nepodnošljivih humanitarnih akcija, koje su samo propedeutika u nove talove i felacije, razmetanje i lečenje kompleksa.

Svakog dana je u tranzicionoj Srbiji hiljadu Milica Stojadinović ostalo gladno, žedno, boso, bolesno, ostavljeno... Svaki dan desetine hiljada žena je poniženo, jer su uzalud učile i školovale se, jer su uzalud rađale, jer su uzalud verovale u Srbiju, a po sto puta dnevno ponovi im se da su nepotrebne Srbiji.

Jer, Srbija ima dve svoje uzdanice - telesne i mentalne kurve međusobno se preziru i zaziru jedne od drugih, ali zapravo žive u savršenom skladu, u harmoniji prezira i laži. U idili političke i telesne prostitucije... One su srpska tranziciona antinomija, a svi drugi su samo crne rupe na svetlom putu u evropsku budućnost, koja je sve izvesnije skoro isto tako svetla kao ona komunistička...
Isidora Bjelica