Kada će prestati zemljotresi!

Naučnici tvrde da se u poslednjih 16 godina Rusija nalazi u razdoblju seizmološke aktivizacije. U tom periodu u granicama zemlje dogodilo se najmanje 15 jačih zemljotresa, koji su izazvali ljudske žrtve i značajnu materijalnu štetu. Kartiranje seizmičke opasnosti pokazuje, da se u potencijalnoj zoni zemljotresa nalazi čak 50 procenata teritorije zemlje. Među najrazornijim zemljotresima koji su se dogodili na teritoriji Rusije su Ssikotanski 1994., Neftegorski 1995., Kronački 1997., Altajski i Kalinjingradski 2004. Tužan događaj iz avgusta 2007. godine je i snažni zemljotres na jugozapadnoj obali Sahalkina, koji je razorio Nevaljsku. Žarište zemljotresa nalazilo se na dubini od svega 7 kilometara od morskog dna i izazvao je cunami koji je registrovao japanski sistem za seizmički monitoring. Na sreću, talas cunami nije bio visok – svega 20 centimetara. Kao na električnoj stolici žive Kurilska ostrva i Kamčatka – njih trese sistematski. “Niz zemljotresa koji se ponavljaju na jednom mestu svakako je u međusobnoj povezanosti i govori o jednom te istom procesu” – kaze profesor Instituta okeanologije Ruske akademije nauka Jevgenij Kulikov. On je pojasnio da je takozvani “vatreni prsten”, čiji deo “kači” Kurilska ostrva, predstavlja zonu gde se dodiruju okeanska i kopnena ploča. Okeanska ploča se kreće brzinom od 6 centimetara godišnje, nalezze na Kurile i stvara pritisak u pločama. Na nekim mestima tektonska ploča se lomi i na okeanskom dnu se pojavljuju ispupčenja. Tako je bilo i tako ce biti, promeni tog večitog zakona prirode ljudske mogućnosti nisu dorasle. “Daleki Istok je svakako zahvaćen talasom povecane seizmičke aktivnosti i da bi se ona smanjila biće potrebno najmanje dvadesetak godina, - smatra zamenik direktora Instituta za fiziku Zemlje Ruske akademije nauka, profesor Jevgenij Rogozin. Pošto je 16 godina već pozadi, mogli bi smo kazati da ce zemljotresi u toj zoni biti nastavljeni još pet godina”. Naučnik naglašava, da je to pretpostavka, jer za kategoričku tvrdnju na žalost nema ni instrumentalnih posmatranja koja se na Zemlji vrše tek 150 godina. Istorija zemljotresa pokazuje da se u bliskim regionima veliki zemljotresi događaju skoro istovremeno. Potom nastupaju prilično dugotrajna zatišja. Paleoseizmološka metoda koju primenjuju Naučnici omogućava da se govori o tome da se u određenom regionu akumulira velika količina unutarzemljine energije koja mora da se oslobodi, pa se oslobađa u vidu seizmoloških oscilacija. “To je skopčano sa konvektivnim pojavama u mantiji, u dubini diferencijacije materije i mnoštva drugih stvari, - pojašnjava Jevgenij Rogozzin. “Energija se akumulira na površinskim strukturama, premašuje kritičnu tačku, nakon čega i dolazi do serije zemljotresa u kraćim vremenskim intervalima. Ispoljivši se u određenoj meri, proces seizmoaktivizacije se završava i počinje akumuliranje energije do sledećeg ispoljavanja”. Figurativno rečeno, podzemne seizmološke snage deluju po principu automata Kalasnjikova koji puca dok ima metaka.