Pažljivo liži

Čovek koji je zaradio milione "eliminišući stomak" punačkim stanovnicima naše domovine, već odavno živi u Las Vegasu. A debelima i dalje nema pomoći. Njega se više niko ne seća, a i on je zaboravio kako je počeo. U tome je tajna dobre reklame. Sve mora ponovo ali u drugom pakovanju.

Fašizam novog milenijuma vidljiv je na svakom koraku. Njegovo novo ime je globalizam. Opet je neki Gebels osmislio natčoveka koji je danas anonimni superstar svih televizijskih i novinskih reklama. On je, taj natčovek, veseo, nasmejan, zdrav, klasno prepoznatljiv, dakle, dobro mu ide. Za njega radi ogromna industrija kozmetike, multinacionalne autokompanije, za njega su smišljeni najbolji turistički ugođaji, njemu je posvećena arhitektura enterijera, njemu u čast rade najbolji dizajneri.

Ovaj anonimni superstar, nastao još u doba ranog fašizma kao čovek budućnosti, doživeo je niz svojih virtuelnih metamorfoza poslednjih nekoliko decenija, otkako carstvo planetarnog elektronskog sela postoji kao fenomen, koji je tako prepoznao i krstio izvesni Maršal Makluan. U bilo kom trenutku ovovremenog televizijskog života, svaki smrtnik može da potvrdi kako je desetine i stotine puta dnevno na ekranu, ali samo na ekranu, video pomenutog natčoveka kako koristi najbolje dezodoranse, trči u najskupljim patikama, ide u kancelariju (ali obavezno u kancelariju, nikako u rudnik ili na bauštelu gde se rinta od jutra do sutra ) u firmiranim odelima, kucka na najskupljim laptopoima, vozi se u najboljim kolima, šeta najlepšu ženu i vodi najlepšu decu na zimovanja i letovanja. Taj isti natčovek je uglavnom bele kože. Multiplikovan je u nekoliko izdanja, za svaki uzrast po jedan. Svi su superiorni i svi traju. Druge rase u tim reklamama pojavljuju se incidentno, tek toliko da potvrde superiornost prve.

Milijarde dolara profita svakodnevno se slivaju u kese bez dna multinacionalnih kompanija koje je neko ispravno nazvao "lihvarskom internacionalom". No paradoks vreba na svakom koraku. Tako i u ovom slučaju. Najbolji potrošači svekolikog đubreta iz fašizovanih reklama nisu pripadnici takozvane gornje klase. Prastara ideja jevrejskih trgovaca: "Uzmi od onoga koji nema" nikada ozbiljnije nije ostvarena nego u klimaksu onoga što se zove tehničkom civilizacijom. Sirotinja izdržava najbogatije. Najjeftinija su radna snaga, i za svoju mizernu zaradu neizbežno kupuju "robu široke potrošnje", ne bi li makar malo dotakli život kakav im se sugeriše virtuelnim putem.

Ma koliko malo, ali vrlo zahvalno tržište Srbije, gde je amalgam orijentalno-slovenskog gena proizveo hedonizam kao način života, trka za likom i delom natčoveka dobija različite oblike.

Milioni ljudi koji čine jednu "civilizaciju siromaštva" (M. Marković, u svojim "cvetnim kolumnama") stvorili su pomodarski duh, subkulturni raj, i kao takvi pojavljuju se u ulozi kupca kontejnera šarenog smeća sa svih kontinenata. U tom smislu je ovdašnji Vavilon vrlo prestižan u odnosu na neke druge adrese. Ovakva prodaja "na sitno" učinila je prebogatim proizvođače svega i svačega, a siromašne ni u čemu nije obogatila ili unapredila. Pa čemu onda ta ista televizijska reklama upućena belom natčoveku ako on nije potrošač, ako ne u svrhe besplatnog modela, skrojenog ideala koji je nedostižan. Filozofija reklame i jeste u tome. Nedostižni ideal mora ostati nedostižan.

Onaj ko ga ostvari, nema više šta da traži na globalnom tržištu. On je klasa za sebe. On letuje i zimuje više puta na udaljenim okeanima i planinskim masivima, ne troši "robu široke potrošnje" i slabo je nogama na zemlji. No, srećom po multinacionalne kompanije, ova je vrsta retka. Strategija vladavine manjine nad većinom ne sme biti poremećena. Masovni egalitarizam, naime, politika "jednakih stomaka", završena je rušenjem berlinskog zida. Taj "veliki prasak" oslobodio je nove milione siromašnih ljudi, najboljih podanika elektronskog neofašizma, vernih kupaca onoga bez čega se danas ne može. Upravo on kupuje takozvanu kućnu hemiju, jeftinu kozmetiku i instant hranu.

U tranzicionim državama kakva je Srbija, kult cigareta, žvakaćih guma i sladoleda, potpuno je zavladao putem terora nagradnim igrama. Kako po definiciji nada poslednja umire, a pravo na nadu je jedino koje nijedna diktatura u istoriji nije slomila, multinacionalne kompanije su to odlično razumele. Hleb je tu, a igre neka počnu...

Tinejdžerka otkrivenog pupka s natpisom na leđima "Pažljivo ližite" skakuće ulicama balkanskog velegrada reklamirajući nagradnu igru, u kojoj je potrebno polizati sladoled na štapiću, ne bi li na tom istom štapiću srećni nalazač ugledao nagradu-automobil. Ova podla zamisao s idejom oralnog zadovoljavanja sinonim je potpune diktature robe i novca, u kojoj je odobreno i seksualnu uznemiravanje maloletnica tamo gde zakona o zaštiti ovog uzrasta od pornografskih asocijacija nema. U Americi ovakva reklama ne bi prošla. Ili, ako bi prošla, neko bi naplatio debele milione zbog toga što se to kosi sa idejom starog-novog konzervativizma te države i njenih građana. No, u Srbiji je najprizemnija pornografija na dohvat ruke svakome ko je odlučio da na isto tako prizeman način zaradi pare. U tome svojim ćutanjem saučestvuju i nadležna ministarstva i mnoga udruženja građana kojima je zanat selektivno moralisanje.

Konačno, zakon o ograničenju reklamnog prostora na televizijama masovno se krši. Način na koji ovdašnje najgledanije televizijske stanice masakriraju filmski program, prevazilazi sve što je ikada viđeno od kada radi kućni bioskop. Da se suprotstavi tom kriminalu, nikome i ne pada na pamet, a ustanova koju je parlament osnovao da štiti građane od te i sličnih pošasti, takozvana Radio-difuzna agencija, predstavlja lopovsko gnezdo, gde bi svaka poštena država mogla da pošalje patrolu najbliže policijske stanice, i bez objašnjenja pohapsi tamo prisutne gospodare srpskog elektronskog neba i zemlje.

No kako govoriti o pravdi, poštenju, moralu i sličnim stvarima kad je na kugli Zemljinoj toga oduvek bilo. Već nakon sedmog dana od postanja, kršenja su nastupila, a s njima i propaganda. Ekonomska ili politička, svejedno.